Једном...

Нема ме у том свету који почива данас... Просто сам се ишуњао кришом из те гужве. Не окрећем се, чујем како ме зове . Чујем улице, чујем оне кафане и гласове прошлих времена. Упорно идем и не желим да станем. Уморан од речи, уморан од бескрајних прича, отишао сам... Окренут леђима од света, пред очима прошлост низала је оне осмехе пријатеља којима сам беспоштедно по себе делио осмех и љубав... Од истих сада бежим... Где год сам доносио дарове за узврат добијах прекоре. Када сам другима давао они који су већ добили упорно су ме отимали ... Отимајући ме нису ни видели да су ме и отерали од себе... Нестваран сам у овом свету , сваким кораком остављам прстенове као каменчић кад бућне у воду... На дар додељен, беспоштедно подељен и раскомадан од гладне руље, угруван, раздеран отишао сам једног дана не познајући никога... Течем... Река сам коју упорно прљају они који би да пију из мене... Носећи у грудима љубав наилазио сам на барикаде, намргодивши се имитирајући свет отварали су ми врата . Седећи са њима слушао сам о нади у бољу будућност. Понудивши им слогу, дарове Божије брзо сам постајао непожељан гост. Правду зборе само кад их стисне кривда, кривду чине призивајући правду... Има ли краја горчини која обитава у људима? Има ли разума? Помислио сам на та питања више него што има капи воде у мору и никада нисам добио одговор... Ходам... Кренуо сам под Твоје скуте... На планини Духа светог... Жедан , испијен да видам ране носећи Твоје дарове... Уморног хода, уморних очију, носио сам терет који су ми упорно товарили на плећа... Могао сам да га одбацим ал' како то да учиним онима који виде наду у Тебе. Ко сам ја да одбацим бреме кад је моје бреме у ношењу бремена. Чиниш им свакодневно добро и спашаваш ал' поред лепих очију што им дарова они не виде ни трун Твоје доброте. Ено их сврзају се... Глуме маскембал доброте, причају како посте, причају како верују у Тебе, а чине Господе таква зла да се стид раширио по земљи као густа магла. Смрди и заудара људска злоба... Најгора је она која сваки дан збори од правди... Изопачени свет са хордама проклетих шета земљом гологуз... Стиде те се Господе... Стиде се чаки они који те славе... Плаше се да ће спомињући Тебе изгубити посао, престиж а невиде да је то царство таквог кратког даха... И ово што зборим неће разумети. Ето ме... Само да дођем на трен и да Те загрлим, да се исплачем, изјадам и скинем са плећа терет, а онда се враћам по још више. Понећу од Тебе још дарова, још снаге коју ћу делити несебично јер ко сам ја да задржим оно што је Твоје...
13.6.2012.г. И.С.