Зрнац прашине наспрам планине...
Ни слутио нисам да ће Србија постати тмина Европске Уније. Тмина о којој је педесетих писао Ава Јустин Поповић. Тмина се навукла на очи нашег народа. Бес завладао умом у безнађу немоћи. Бес је пробудио оно најгоре у нама....
Безочна политика у малим срединама као за време деведесетих се надвила и бива још гора из дана у дан. Навукла се претња над мојом главом. Тешко је данас причати истину, мада истина је вазда бивала прогоњена од почетка света. Ипак, померене су границе пристојности. У политичким странкама окупили се људи и кидишу једни на друге, шаљу се погане речи, чине се зла дела, распад братства је толико велик да ће ускоро доћи до праска.
Наслућивао сам тмину пред изборе. Толико речи написаних о љубави, вери и апела да се морамо држати заједно ми срби јер разједињени смо слабашни као перце на ветру. Узалуд прича, нико више не слуша, нико се више не осврће, никог није брига... Важно је да се бори за неку правду изврнуту и злокобну, за неку правду из престижа, из похлепе. То је наш данашњи живот. Гледам ове људе што трче по одборима странака, гледам како носе острашћене перјанице и кидишу једни на друге. Када у Србији почне предизборна кампања, нагомила се огромно зло, братомржња. Људи постају оруђе себичних политичара. Зашто је то тако?
Човек ослабљен у вери губи осећај правде, поштења, савести. Удаљавајући се од љубави, човек подлеже утицају зла и тако води свој живот. О чему више човек да збори? О чему више да причамо? Да ли је сва ова борба кроз поуке наших мудрих светаца била узалудна? Хиљаду питања пролази кроз ово срце, и свако пролети као туп жилет сецкајући га на комадиће... Осетим се као богаљ који би потрчао а нема ноге. Беспомоћан у вапају да се манемо зла, уздам се у Бога да учини оно што ја један мали зрнац прашине би хтео а не могу.
Навлачимо из дана у дан гнев неба, навлачимо га тако смело, тако бахато да смо изгубили осећај савести. Стискамо љутите песничице и претимо Богу нашим греховним животом. Кивни смо на Оца небеског због наше слабости у вери. Окренули смо се приземним стварима и зато нам је глава повијена ка земљи јер том смо се богу окренули. Поштен и честити човек држи главу усправно јер његов је Бог на небеским висинама.
Србијо тамна, Србијо бесрамна, Србијо одрекнутих отаца, ђедова и светаца, куд си пошла?
Иван Стефановић 15.4.2013.г.
Безочна политика у малим срединама као за време деведесетих се надвила и бива још гора из дана у дан. Навукла се претња над мојом главом. Тешко је данас причати истину, мада истина је вазда бивала прогоњена од почетка света. Ипак, померене су границе пристојности. У политичким странкама окупили се људи и кидишу једни на друге, шаљу се погане речи, чине се зла дела, распад братства је толико велик да ће ускоро доћи до праска.
Наслућивао сам тмину пред изборе. Толико речи написаних о љубави, вери и апела да се морамо држати заједно ми срби јер разједињени смо слабашни као перце на ветру. Узалуд прича, нико више не слуша, нико се више не осврће, никог није брига... Важно је да се бори за неку правду изврнуту и злокобну, за неку правду из престижа, из похлепе. То је наш данашњи живот. Гледам ове људе што трче по одборима странака, гледам како носе острашћене перјанице и кидишу једни на друге. Када у Србији почне предизборна кампања, нагомила се огромно зло, братомржња. Људи постају оруђе себичних политичара. Зашто је то тако?
Човек ослабљен у вери губи осећај правде, поштења, савести. Удаљавајући се од љубави, човек подлеже утицају зла и тако води свој живот. О чему више човек да збори? О чему више да причамо? Да ли је сва ова борба кроз поуке наших мудрих светаца била узалудна? Хиљаду питања пролази кроз ово срце, и свако пролети као туп жилет сецкајући га на комадиће... Осетим се као богаљ који би потрчао а нема ноге. Беспомоћан у вапају да се манемо зла, уздам се у Бога да учини оно што ја један мали зрнац прашине би хтео а не могу.
Навлачимо из дана у дан гнев неба, навлачимо га тако смело, тако бахато да смо изгубили осећај савести. Стискамо љутите песничице и претимо Богу нашим греховним животом. Кивни смо на Оца небеског због наше слабости у вери. Окренули смо се приземним стварима и зато нам је глава повијена ка земљи јер том смо се богу окренули. Поштен и честити човек држи главу усправно јер његов је Бог на небеским висинама.
Србијо тамна, Србијо бесрамна, Србијо одрекнутих отаца, ђедова и светаца, куд си пошла?
Иван Стефановић 15.4.2013.г.
Коментари
Постави коментар