Самоћа...
Самоћа... Куцање сата на зиду у тишини четири зида. Бесциљни погледи и зурење у празно. Титраји срца прех захуктавање нервозе. Неукротиве мисли, слутње и наде...
Који је човек сам на свету? Ох та самоћа у сред мравињака од људи. Како је човек сам уз сву ту буку речи? Невезујући ум уз Бога, човек се удаљава од светла. Ходајући у тмини самоћа стегне својим рукама ум а срце задрхти од те језе... Како растерати мрак у уму? Како огрејати срце на студени самоће?
Довољно је упорно обраћање кроз молитву , упорно као куцање сата на зиду у соби. Господ помилуј... Спаси Боже душу моју, спаси Боже људе твоје. Тај величанствени ум може да запали свећу у мраку самоће а исто тако једним дахом угаси пламен. Ма где се налазио човек, дал у самоћи или у гужви, без Бога у уму вазда ће бити сам и немоћан. Како смо ми мали људи тако немоћни без Њега? Човек без Бога је као змај без конопца, ветрови га носе на све стране сурвајући га у амбис. Ако се изгуби веза са Богом, где ће људска душа завршити? Бесциљно лутање по свету, бесциљне приче и расправе о смислу живота, бесциљна оправдавања и бесциљна морална начела. Све је тако бесциљно без Бога. Човек одметнут од Бога је као речно корито кроз које не тече више вода. То корито побеже од воде и уместо ње која тече слеже се прашина и сва прљавштина. Човек који чини добра дела, моли се Богу и живи несебично је као бистра вода која тече, то је начин да се душа све време прочишћава у животу. Нема истинског спаса ни замене, Бог је један. Шта чини данашњи човек? Његово отуђење од Бога покушава да замени вештачким божанствима у којем је човек Бог а Бога проглашава пустим сујеверјем и примитивизмом. О каква агонија данашњег човека! Појогуњен, сав у поносу гуши се у сопственом смећу. Човек се уздига на престо и сеје около глад, ратове, болести. Руши све око себе јер је без Бога постао себичан и сујетан. О како је човек у данашњем веку посрнуо! О како је самоћа прекрила свет. Како је човечанство на ивици сопственог слома. Како се човек дрзнуо на Бога па сваким даном све више страда али не од Њега већ од сопствене руке.
[caption id="attachment_336" align="aligncenter" width="500"]
Фото: Иван Стефановић[/caption]
Сат на зиду куца, као да један минут траје читаву вечност, као да секундара једино ради свој посао а минути не желе потрошити сат. Како бесциље, какво тмурно осећање без Бога. Како се без Њега брзо осетимо безначајни, нервозни, нетолерантни, сујетни, крхки, егоистични, трапави ... Како је све другачије када умом додирнемо Бога кроз тражење опроштаја. Како се пробуди пролеће и миомириси, како се циљ појави из тог тунела, како је осмех лековит и како се радост озари на лицу. Господе, опрости нам јер не знамо шта радимо...
22.4.2013.г. Иван Стефановић
Који је човек сам на свету? Ох та самоћа у сред мравињака од људи. Како је човек сам уз сву ту буку речи? Невезујући ум уз Бога, човек се удаљава од светла. Ходајући у тмини самоћа стегне својим рукама ум а срце задрхти од те језе... Како растерати мрак у уму? Како огрејати срце на студени самоће?
Довољно је упорно обраћање кроз молитву , упорно као куцање сата на зиду у соби. Господ помилуј... Спаси Боже душу моју, спаси Боже људе твоје. Тај величанствени ум може да запали свећу у мраку самоће а исто тако једним дахом угаси пламен. Ма где се налазио човек, дал у самоћи или у гужви, без Бога у уму вазда ће бити сам и немоћан. Како смо ми мали људи тако немоћни без Њега? Човек без Бога је као змај без конопца, ветрови га носе на све стране сурвајући га у амбис. Ако се изгуби веза са Богом, где ће људска душа завршити? Бесциљно лутање по свету, бесциљне приче и расправе о смислу живота, бесциљна оправдавања и бесциљна морална начела. Све је тако бесциљно без Бога. Човек одметнут од Бога је као речно корито кроз које не тече више вода. То корито побеже од воде и уместо ње која тече слеже се прашина и сва прљавштина. Човек који чини добра дела, моли се Богу и живи несебично је као бистра вода која тече, то је начин да се душа све време прочишћава у животу. Нема истинског спаса ни замене, Бог је један. Шта чини данашњи човек? Његово отуђење од Бога покушава да замени вештачким божанствима у којем је човек Бог а Бога проглашава пустим сујеверјем и примитивизмом. О каква агонија данашњег човека! Појогуњен, сав у поносу гуши се у сопственом смећу. Човек се уздига на престо и сеје около глад, ратове, болести. Руши све око себе јер је без Бога постао себичан и сујетан. О како је човек у данашњем веку посрнуо! О како је самоћа прекрила свет. Како је човечанство на ивици сопственог слома. Како се човек дрзнуо на Бога па сваким даном све више страда али не од Њега већ од сопствене руке.
[caption id="attachment_336" align="aligncenter" width="500"]
Фото: Иван Стефановић[/caption]Сат на зиду куца, као да један минут траје читаву вечност, као да секундара једино ради свој посао а минути не желе потрошити сат. Како бесциље, какво тмурно осећање без Бога. Како се без Њега брзо осетимо безначајни, нервозни, нетолерантни, сујетни, крхки, егоистични, трапави ... Како је све другачије када умом додирнемо Бога кроз тражење опроштаја. Како се пробуди пролеће и миомириси, како се циљ појави из тог тунела, како је осмех лековит и како се радост озари на лицу. Господе, опрости нам јер не знамо шта радимо...
22.4.2013.г. Иван Стефановић
Коментари
Постави коментар