Урошева посета
Пошао деда Урош у Србију. Давно је то било када је отишао на онај свет. Данима је молио да га пусте из рајских вртова. Радостан је деда Урош, видеће своје потомке и видеће Србију краљевину...
Првим јутром деда Урош сутпивши на тле Србије у оним истим опанцима ђе се туко са швабом код Дрине. Спустио га анђео чувар тачно код атара па једно сто корака да пређе и ето га у своме. Сав радостан, сав полетан пређе Урош тих сто корака од оног сокака каменитог и виде тарабу заврзлу од паутине и врбе па га нека језа обузе. Назире се кров куће кроз онај орај где је још као мали се пентрао бежећи од љутог оца кад би нешто згрешио. Дал' се чини или оно кров куће улегао по средини? Приђе Урош а кућа сва испуцала и ниђе живе душе. Никог у авлији, ни кокоши да брсти траву, ни певца да кукурикне, ни краве да муче, ни ђеце да арле, ни бабе да грми! Нигде никог...
Уђе Урош, некако се провуче кроз оронула врата а на зиду једва се назире портрет њега и његове жене Љубице. Испод исто пожутео, испуцао портрет сина Радоја и снаје њему већ непознате. Погино је за краља и отаџбину и не доживе свадбу сина. Нигде на зиду слика иконе светог Јована. Изађе Урош сав напет ко струна, дал' да кука или да плаче јер не зна судбу својих најмилијих. Седи Урош на испуцалом прагу, крије очи испуцалим рукама и моли Бога да га врати или му каже шта се овде десило. И седећи тако, наједном појави се светлост, обузе мир духовни Уроша и појави се анђео. '' Уроше! Не тражи својега сина у дому свом, не тражи ни унуке ни праунуке. Твој син погибе ратујући за звезду петокраку одричући се од Бога. Твоји унуци данас живе у богатству''! Помисли Урош јој благо мени унуци ми способни. Ал' прекиде га анђео у мислима...
'' Уроше... Оног дана када си ти погинуо и предао се Богу, иза себи се имао честито срце, давао си и помагао људе, молио се Богу, постио си искрено и свакодневно мислио на правдочињење. Стекао си велико духовно богатство, али твој син на први зулум и страх, одрече се Бога и крете стазом безбожника. Тако ти је и задојио децу, тако су деца задојила његове унуке твоје праунуке.''
Закука Урош а нико га не чује осим птица... А онда му анђео рече:
'' Уроше, Србија је посрнула давно, Србија је испуњена лукавим лисицама и змијским карактером којег вуку по земљи јер више не виде неба. Дошло време да србин главу не диже, да не устаје на први дах зулума. Србин сада мој Уроше седи покуњено без икакве жишке да запали ватру слободе. Србин оног дана како се одрече од Бога не устаје. Иду му деца гологуза без стида, дечаци су изгубљени у сивилу приземних умотворина. Вазда ти се мој Уроше сврзају по греху. Омладина је за идоле пригрлила криминалце, певаљке, кураве, коцку, кафану и навијају на неке игре и бију се између себе због лопте. Србија ти је мој Уроше светли потамнела као игла на дну бунара.''
Па шта да радим? Викну Урош.
'' Ништа, време које је Господ одредио биће почетак краја. Господ ће спасити оне који га се држе и ум вазда за њега вежу. Чека до последњег борца за Христа да покупи на своју барку и одвезе далеко од страдања. Не бој се, Бог је дао спасење, када крене намет и несрећа, они који буду завапели ка Богу спашће се. Такав је завет дат тако ће се и испунити''.
Па шта раде моји унуци? Завапи Урош ко да крикну...
'' Ено их баве се политиком, лажу, обмањују, лако се одричу, чак зборе о правди а у мраку кривду чине. Толико су опијени да мисле да их Господ неће видети. Народ безличан и безверан слепо их слуша. Али, народ је прост, народ је у незнању а они су ти мој Уроше у знању да чине зла, лажи и обмане, зато ће они бити ван Божије руке. ''
Има ли ко од мојега рода да ће се спасти? Уплакано упита урош.
'' Има Уроше, свако пето колено роди духовног човека како би спшавао један низ рода. Не бој се, на земљи скривени, без мантије зборе о Богу, чине добра дела и неустрашиво се боре за Христа. Анђели на небу певају када они зборе у опсади зла о правди. Боје их се, јер тако Господ жели. Не плаши се Уроше, Господ ти је даровао праунука који ће донети светло. Бићеш поносан и плакаћеш од радости''.
Тада је анђео узнео Уроша на небо и довео га код великог рајског процветалог дрвета где седи свети Сава. Седи Урош и утешен речима анђела, настави као некад да се моли и за оне који гасе светло и за оне који га проносе...
Господ је недокучив, али је приступан само ако смо умом за њега везани. Бог вас благословио и свако вам добро дао а ви то добро поделили са свима...
30.5.2013.г. Иван Стефановић
Првим јутром деда Урош сутпивши на тле Србије у оним истим опанцима ђе се туко са швабом код Дрине. Спустио га анђео чувар тачно код атара па једно сто корака да пређе и ето га у своме. Сав радостан, сав полетан пређе Урош тих сто корака од оног сокака каменитог и виде тарабу заврзлу од паутине и врбе па га нека језа обузе. Назире се кров куће кроз онај орај где је још као мали се пентрао бежећи од љутог оца кад би нешто згрешио. Дал' се чини или оно кров куће улегао по средини? Приђе Урош а кућа сва испуцала и ниђе живе душе. Никог у авлији, ни кокоши да брсти траву, ни певца да кукурикне, ни краве да муче, ни ђеце да арле, ни бабе да грми! Нигде никог...
Уђе Урош, некако се провуче кроз оронула врата а на зиду једва се назире портрет њега и његове жене Љубице. Испод исто пожутео, испуцао портрет сина Радоја и снаје њему већ непознате. Погино је за краља и отаџбину и не доживе свадбу сина. Нигде на зиду слика иконе светог Јована. Изађе Урош сав напет ко струна, дал' да кука или да плаче јер не зна судбу својих најмилијих. Седи Урош на испуцалом прагу, крије очи испуцалим рукама и моли Бога да га врати или му каже шта се овде десило. И седећи тако, наједном појави се светлост, обузе мир духовни Уроша и појави се анђео. '' Уроше! Не тражи својега сина у дому свом, не тражи ни унуке ни праунуке. Твој син погибе ратујући за звезду петокраку одричући се од Бога. Твоји унуци данас живе у богатству''! Помисли Урош јој благо мени унуци ми способни. Ал' прекиде га анђео у мислима...
'' Уроше... Оног дана када си ти погинуо и предао се Богу, иза себи се имао честито срце, давао си и помагао људе, молио се Богу, постио си искрено и свакодневно мислио на правдочињење. Стекао си велико духовно богатство, али твој син на први зулум и страх, одрече се Бога и крете стазом безбожника. Тако ти је и задојио децу, тако су деца задојила његове унуке твоје праунуке.''
Закука Урош а нико га не чује осим птица... А онда му анђео рече:
'' Уроше, Србија је посрнула давно, Србија је испуњена лукавим лисицама и змијским карактером којег вуку по земљи јер више не виде неба. Дошло време да србин главу не диже, да не устаје на први дах зулума. Србин сада мој Уроше седи покуњено без икакве жишке да запали ватру слободе. Србин оног дана како се одрече од Бога не устаје. Иду му деца гологуза без стида, дечаци су изгубљени у сивилу приземних умотворина. Вазда ти се мој Уроше сврзају по греху. Омладина је за идоле пригрлила криминалце, певаљке, кураве, коцку, кафану и навијају на неке игре и бију се између себе због лопте. Србија ти је мој Уроше светли потамнела као игла на дну бунара.''
Па шта да радим? Викну Урош.
'' Ништа, време које је Господ одредио биће почетак краја. Господ ће спасити оне који га се држе и ум вазда за њега вежу. Чека до последњег борца за Христа да покупи на своју барку и одвезе далеко од страдања. Не бој се, Бог је дао спасење, када крене намет и несрећа, они који буду завапели ка Богу спашће се. Такав је завет дат тако ће се и испунити''.
Па шта раде моји унуци? Завапи Урош ко да крикну...
'' Ено их баве се политиком, лажу, обмањују, лако се одричу, чак зборе о правди а у мраку кривду чине. Толико су опијени да мисле да их Господ неће видети. Народ безличан и безверан слепо их слуша. Али, народ је прост, народ је у незнању а они су ти мој Уроше у знању да чине зла, лажи и обмане, зато ће они бити ван Божије руке. ''
Има ли ко од мојега рода да ће се спасти? Уплакано упита урош.
'' Има Уроше, свако пето колено роди духовног човека како би спшавао један низ рода. Не бој се, на земљи скривени, без мантије зборе о Богу, чине добра дела и неустрашиво се боре за Христа. Анђели на небу певају када они зборе у опсади зла о правди. Боје их се, јер тако Господ жели. Не плаши се Уроше, Господ ти је даровао праунука који ће донети светло. Бићеш поносан и плакаћеш од радости''.
Тада је анђео узнео Уроша на небо и довео га код великог рајског процветалог дрвета где седи свети Сава. Седи Урош и утешен речима анђела, настави као некад да се моли и за оне који гасе светло и за оне који га проносе...
Господ је недокучив, али је приступан само ако смо умом за њега везани. Бог вас благословио и свако вам добро дао а ви то добро поделили са свима...
30.5.2013.г. Иван Стефановић
Коментари
Постави коментар