25 година матуре...

Јуче 8.6.2013.г. Обележисмо 25 година матуре. Живот... Тај врцави низ тренутака који нам се дешава пред очима покаже  у једном тренутку лепоту свега наспрам ружног. Гледам моје школске другаре и другарице ;) сви лепи, некако драги а и ја пристрасан и сав необјективан. Е баш ме брига што вас можда лажем и мажем ал' били смо заиста лепи, смешни и радосни. Решили смо да се напијемо, па како ми од четрдесет лета да скачемо без неког погонског горива?

[caption id="attachment_645" align="aligncenter" width="300"] Милоје и ја :)[/caption]

Били су нам наставници... Гоца ликовница због које сам научио да посматрам свет из другог угла, Младенко Митровић због којег сам чуо звук саткан из низа тонова и због којег сам научио шта је то акорд! Ацо Караклајић вечити младић, Илија због којег смо (морали и ако нисмо хтели) научили зашто јабука звекне неког у чело и све се то зове земљина тежа! Оно што ме је дирнуло као човека који се цео живот посветио вештинама борења је била појава легенде Косјерића. Драгиша Марковић Џакуља! Еееј људи, дошао чича и поред силних болести да нас поздрави. Неколико пута сви смо га отписали а он је ипак толико пута устао и победио смрт! То је онај чувени Драгиша који је предавао физичку наставу на систему војне доктрине. То је човек који је мене лично звизно шамаром јер сам се плашио вратила. Е та рука му се позлатила! Тај шамар је данас створио једног мајстора Винг Чун Кунг Фуа за којег зна цео свет! Хвала ти чича, да нам је више тебе данашња Србија би била чојствена и достојанствена!!! Одржа у својственом стилу говор Раде мечак у оном свом маниру и са којим сам после онако на лаганицу џако ко да смо вршњаци. Било је наставника који су некад били поштовани као што је и било поштовано школство а данас ђаци могу да раде шта хоће  и зато нам је овако како нам је...

[caption id="attachment_646" align="aligncenter" width="300"] :)[/caption]

Горан Радосављевић звани Гојза идејни творац овог скупа успео је да нас окупи. Као да сам се преселио у те деведесете када су Улични Анђели постали култни бенд Косјерића. Искрено речено, да Гојза не узе микрофон од рок музике слушали би трилере и невеште имитације Атомаца, хвала Гојза!!!

[caption id="attachment_647" align="aligncenter" width="283"] Гојза у фази '' куку да се не увалим у финансијски крах'' :)[/caption]

Ех... Незаобилазна тема и теорема. Старе љубави из школских дана. Еј, старе љубави у правом смислу! Да ли сте ви децо свесни да је у то наше време био највећи догађај да девојчицу држиш за руку? Кад се сетим дође ми да полетим и поред силних љубавних драма мени је најлепши део живота био да у руци имам њену руку. Баш тако клипани једни неотесани :)

Није било порука телефоном него у папирићу пошаљеш за време часа храбру изјаву љубави. А све се то дешава пред твојим очима, среце лупа, страх ти пуца клемпе по ушима а питања и сумње ко комарци зује око главе. И онај тренутак! Она одвија папирић и чита поруку а ти бленеш... Када се окрене и погледа те у очи са осмехом од кукавице и плашљивца постајеш супермен. Наша удварања била су стварна без икаквих виртуелности и справа, па зар није страва?

Најдирљиви сусрет те вечери је био мој најбољи школски друг Милоје Муњић Муња! Остао је исти онако врцав, опичен и поштен. Смејали смо се евоцирајући прошле дане. Тренирао је Богомољку Кунг Фу! Био је добар практичар а данас ето воза санитет и спашава људске животе. Провели смо целу ноћ заједно уз све оне зајебанције. Дивно је знати да имаш и даље таквог пријатеља. Милоје! Очекуј више дружења и кружења око успомена ;)

Стварност...

Оно што видех, додирнух и чух је како се живот поиграва са нама већ четрдесет година. Еј бре! Па нас је ломило све! Када смо требали да живимо, сањамо, лудујемо... Сви се ми синоћ смејасмо, играсмо и причасмо али оно што је вазда наспрам нас било је неумољива стварност! Време нас треби... Три човека више немамо на животној позорници, а ми још увек врцави све време дајемо праву слику живота у Србији! Бракови ко на леђима џакови, у већини случајева један носи и вуче а други дотура терет. Деца порасла и свесни да требају ући у живот, страхујемо за њих јер ни ми више не знамо шта је данас живот у Србији. Оно што смо ми одрастали имало је смисла а ово данас је неко време где постоје саобраћајни знакови које неки поштују а неки и не морају... 80% нас неће ни доживети пензију... Не знамо ни до када ће нас служити здравље! Немамо појма ни до кад ћемо имати и посла. Све нас опет и опет меље и враћа на почетак од нуле, а година четрдесет! Чему да се више надамо? Шта нам Србија пружа? Ништа даме и господо! Били смо и остали потрошна роба ове државе. И поред свега имамо снаге да се насмејемо и шегачимо али јебем му матер никако да се одморимо ко људи!

Нешто...

Има то нешто што изводимо вешто па се насмејемо и кад нам се плаче! Стекли смо искуство вредно злата али нам се живот неда из ината. Нисмо ни клинцима више ИН , смарамо их , тотално смо одлепили, сви смо некако иксДе све са смајлићима. Не прћимо усне кад се сликамо јер то нам је и даље блам, али није нас срам да дрмнемо по коју па Боже мој! Е баш нас брига што тамо нека шушумига воза бесна кола или бесна кола воза вола! Није ни битно кад смо ми остали још увек упаљених мозгова све са оним страховима бити или не бити! Ма у бити ми смо велики борци и срцоломци :)

И на крају...

Драги моји другари... Нека вам животи буду ваши, напред наши! Имамо четрдесет лета и била би права штета да проведемо остатке живота без својег ја! Жене, мајке и девојке ... Никад свој живот не препуштајте колотечини оног нечег, јер нема од вашег живота ништа пречег! Ако су вам и бракови постали смакови, терајте то све у мајчину и храбро наставите даље. Недозволите да будете ничија веш машина, шивећа и перећа! Цените себе да би вас и мужеви поштовали;) А ви дечаци браковни и небраковани, цените ваше даме биле оне са вама или саме. Волите се и да вам нешто РЕКНЕМ па и да звекнем.

Драги моји дечаци и девојчице од четрдесет лета... Чувајте оно дете у вама јер само тако ваши животи имаће младост ма колико тело почело да се бора јел јебига тако то мора. Останите ведри духом ма колико некад грмело, падало и мрзло ипак дође и онај дан када првим сунчевим зрацима умијеш се јутарњом росом. Хвала вам на дружењу, све вас воли ваш чика Иван Стефановић :)