Преживљавање

Неколико година радим са младим људима кампове преживљавања као и општу културу понашања у природи. Оно што сам видео током ових година је велико непознавање основних правила сналажења и понашања у њој. На жалост, већина младих па и старијих у природи дођу и праве буку. Највећа трагедија је што иза себе остављају велике количине ђубрета од најлонских кеса па до пластичних флаша и чаша. Све то остаје иза њих као једно велико ругло и велика штета природној средини.

 

Но, није ми сада циљ само да пишем о преживљавању у природи, покушаћу то некако да поредим и са градским животом младог човека. Данас у Србији и у свету млад човек је принуђен да преживљава. Колико је природа сурова и опасна толико је и цивилизација. У природи вребају разне опасности од отровних печурки, змија, повреда и несмотрених пожара до губљења у шумама. У цивилизацији млад човек мора да се суочи са разним гмизавцима људског рода, опасностима од саплитања у каријери до губљења у општем метежу неморала и криминала. Тежак је данас живот младих људи...

 

Колико год да ми који радимо са младима покушавамо унети им вредности људског живота, десет пута више нас поткопавају медији, жута штампа, политичари. Родитељ који своје дете васпитава да буде поштено и да гура живот кроз морал све време се суочава са суровом стварношћу. Учи школу, буди поштен, не кради, не лажи, не чини зла, а док такав одгојен млад човек на самом почетку свог пунолетства се суочава са корупцијом, са крађом, са престижом неких других оквира ван моралних. Деца у старту која уче школу суоче се са разочарењима врсте да неки који ништа не знају пролазе на пријемним испитима, неки не иду у школу па имају дипломе, неки једноставно ништа не раде а имају све док они који све раде марљиво и поштено су на задљој лествици уважавања. Одатле и све већа појава младих који се одају разним пороцима пошто су им претходно порушили сваку амбицију. Постављам питање како да научимо младе људе да преживљавају ово данашње време? Чак ни држава није више на страни поштених, моралних и чојствених. Данас се у први план гурају моралне руине од људи. На телевизијама које имају огроман утицај на људску популацију гледамо свакодневно посрнућа, разврат и глупизам који се толико попримио да је главни део програма на медијима. Како младим људима показати да преживе уз морал, поштење и правду када сама држава чини све да тога нестане?

 

Ако у природи зависиш од чврсте воље, разумних одлука и једног ножа, од чега онда зависи преживљавање у цивилизацији? Природа има своје јасне законе а цивилизација нема никакве већ све време импровизује смицалице да одустанеш од борбе.

 

Ево у Косјерићу малом месту где живим цео свој живот, клинци немају где да вежбају са својим бендом свирке. Спортови некако преживљавају али су и они сами постали пиједестал уздизања егоизма насупрот ономе чему спорт служи а то је надигравање и уздизање спортског духа али код нас се спорт срозао на куповину, плаћање и дизање самољубља. Успех није више у томе да је тим победио или је то успех марљивим радом, сада је ту велика улога новца па млади људи више не теже према спорту из љубави већ према новцу да живе на холивудски начин.

Културна збивања у мом граду су ето реда ради ајде мало културе посади!

Медији у Косјерићу су у односу на културу сведени на то да клутура мора да се угаси јер је непрофитабилна а комерцијала зарађује јер нема културе. Па самим тим све је и речено колико државу уопште занима култура. Власти немају слуха за младе као да и они нису били некад млади.

Како данашњи млад човек да преживи када заврши школу било коју не може ни да приђе неком запослењу од партијских активиста? Шта смо видели на овим задњим изборима? Јад и беду Србије. Дошли млади људи из Напредне странке из разних крајева Србије и рмбаче за политичаре. Да ли је то тај живот који они воле? Па наравно да није али дај шта даш! Гледао сам неколико њих младих како се боре за СНС у нади да ће им то обезбедити неки посао и сатисфакцију у друштву. Па то је страшно и жалосно да ти млади људи морају тако нешто да раде и да се срозавају. Није ништа боље ни у другим странкама.

Тежак живот је условио младе људе да забораве на све оно што су маштали и сањали а када младом човеку угасиш снове починио си велики грех!

И сам сам у животу наилазио на безбројне препреке, да сам живео негде ван Србије ко зна докле би моја каријера стигла. Могао сам само у сфери борилачких вештина да просперирам а овде не могу ни да оснујем школу а да држава те не одере у парама и сваки дан ти условљава нова правила. Могао сам у многим другим правцима да напредујем али у Србији те кажњавају непрестано. Ако нисам отвореног ума ја не могу радити ништа, отворен ум не може изигравати послушног зомбија којем диригује неко ко не види даље од носа...

 

19.6.2013.г. Иван Стефановић