РЕКНУТА ПЕСМА

[caption id="attachment_762" align="aligncenter" width="500"] фото: Иван С.[/caption]

Дође ми да се згранем и планем па изгорим и као пепео узјашем ветар и одем у пизду матерну...

А мого би да запандрчим средњак на руци и дигнем високо и пробушим небо  избивши очи онима који ме посматрају одозго...

Ма дође ми да узмем у руке врљику криву па звекнем неке тамо у мисао по сред чела ...

А кад би пердиком по лабрњи неком дао до знања да ућути па свет би постао мисаона реченица...

А некад би се затрчо у греду па главом проверио њену отпорност а уједно себи набио на памет и дао до знања да се више не бахћем разним будалама...

Трчим па се све ногом лупетам по буљи да избавим из вира дављеника што ме вуче ка дну, уместо да га пустим ја себе мећем њему у руке ову главу да би ме ладно удавио у реци...

А дође ми да дрекнем и рекнем ко гром кад запара небом, да спржим неку букву или убијем на лицу места какву краву и бубама обезбедим гозбу...

Ма кад ја хукнем има да Сенди постане Сендица  досадне Скупштине доконих одборника што имају две црвене за минули рад...

Ма кад бих знао где је вентил на потоку неком да га одврнем и крнем водурине у ову  рупу од града да нека говна оду и продише народ и зазелени бујад...

Да је мени неким путем Стаљин теча или ујка био ја би сад се крви напио и то вампирима да виде како је то кад некоме сисаш сваки дан...

И све што сам реко кад би мого а не могу баш због тога што и не бих ја ћу сад у инат свему свима пожелети сунца на небу...

23.7.2013.г.  Иван Стефановић