Технолошке играчке

Као дете био сам имресиониран појавом дигитронских сатова. Дал' због филмова '' Звездане стазе '' или нечег другог, знам да сам добио за рођендан први дигитронац и то Касио. Још кад на сваки сат писне е то је било чудо од технике. Касније нисам више био толико опседнут  тим сатом јер преводио сам време играјући се са друштвом фудбала, јурке, жмурке и највеће задовољство што смо се попут Тома Сојера одметнули у неку ливадицу и правили на дрвету кућице. Е онда сам добио из Америке дигитронац Телстар који и данас дању ради. Он је имао штоперицу,  пролазно време  и већи екранчић :) Пошто је сат био такав он нам је дао повод да се играмо атлетике. Било је трчања сваки дан и мерења ко је бржи. Е кад смо га изгустирали сат је остао негде на полици да га прекрива прашина а био је сензација јер није могла вода да уђе у њега. Знам да сам једно пола сата бленуо у њега онако потопљеног у чашу :)

Временом смо сви ми занемаривали сатове играјући се напољу, данас је све другачије...

Како је технологија кренула са брзим развојом разних играчака, тако се нама увукао и компјутер у животе а све је то било у истом тренутку појавом разних научно фантастичних филмова. Дал' је случајно или не али маркетинг је одрађен феноменално. Комодор компјутер са очајном графиком ( гледајући данас) опчинио је мој ум. Касеташ се пусти, укуцаш програм и ако погрешиш једно слово или број све мораш поново да би играо неку игрицу.

Мој први лап топ марке Панасоник имао је хард диск величине 512 килобајта, дискете су биле далеко веће од данашњих које су већ скоро изашле из употребе. Сећам се да ми је Марјан Димитријевић  написао програмчић за омоте аудио касета. Имао сам мали Канон штампач ( пљуцкавац) и снимао другарима касете на двокасеташу и обавезно прави мали лого где је писало  аудио студио ''Queen''. Квин рок групу сам обожавао а клињарске форе да имам студио са двокасеташом учиниле су да данас дању радим са звуком. Е кад се појавио Пентиум јединица то је било већ нешто другачије. Мој кумашин елвис имао комп са брзином од 133 мегахерца а ја после месец дана купим од 166 мегахерца. И сви као ми видимо ту разлику у брзини а у ствари били смо нестварно опчињени малим зеленим дисплејом на кућишту на ком је писало '' 166 '' :) Тада сам први пут пробао Саунд Форџ 4.5. И тада је све кренуло у смеру дигиталне опсесије. Више се и не сећам колико сам променио рачунара. Сада их сматрам као некакав обичан алат за рад за разлику од млађих дана када су ми били опсесија.

Ипак, поред свих тих скаламерија увек се имало времена за дружења, тренинге и боравак у природи. Данас је некако све другачије јер смо се ми сами олењили и превише упустили у виртуелне светове. Мобилни телефони који данас најмање служе за разговор а највише да се чачкају и гледају постали су део нас и реквизит без којег се не може. Па и деца од 6 година носају телефоне.

[caption id="attachment_772" align="aligncenter" width="300"] Мој први телефон[/caption]

Ја сам имао први телефон Моторолу са антеном и која је обликом подсећала на пржуљу. Једно време био је хит да имаш што мањи телефон а данас је другачије, телефони постају све већи и већи све док не буду нека врста џепног телевизора. Телефон данас има у себи и фотоапарат, камеру, игрице, писаљке, цртанке, временску прогнозу, интернет и свашта још нешто. И људи се шетају али успут мало и чатују, па седе у парку деца им се играју а они џакају преко месинџера. Некад све те скаламерије биле су засебне и код куће, па кад кренеш у шетњу ништа те није ометало да будеш присутасн у стварном свету. Данас мобилни телефони више одвраћају пажњу него што заиста имају некакву сврху. Данашњи телефони имају брже процесоре него што смо ми имали некад компјутере. Каже старији човек: '' ма јебо ти ове телефоне данас који се пипкају, ја бре оћу да стиснем и тачка ''!

Лично ми некада затреба фотоапарат, али не могу стално да носим профи фото јер је велики и тежак па често данас пљеснем са Сони Еркисоном АРЦ С неке фотке које заиста нису лоше али никада не може мобилни заменити прави фотоапарат и то је чињеница. Али, често пута пођем негде и кажем у себи ма имам мобилни. А кад дођем на неко лепо место зафали ми мој објектив који ће да зумира неке детаље. И поред тога ја опет посегнем за мобилним да бих константно имао нервирање што не понех апарат! Ових дана често гасим телефоне, једноставно су ми постали оптерећење. Те изгребаћу екран, испустићу их, дал' је батерија пуна, а пре десет година телефон си могао и да бациш и да му ништа не фали а ови садашњи су направљени да их просто опседнуто чуваш и буљуш у њих.

Ја одговорно тврдим да је и данас дању непревазиђен звук са винил плоча ( грамофонских). Сингл плоче, лонгплеј плоче са омотима на којима су биле фотке, податци о извођачима једна врста личне карте, касније долазе компакт дискови и на крају '' мР3'' који је постао свеприсутан звук којег штанцујемо у хардове да би ето имали гомилу песама које никад нећемо ни послушати. мР3 је у већини случајева фушерај који нема прави распон звука као WAV формат. Са грамофонском плочом си имао читав ритуал. Узмеш омот извучеш плочу коју држиш рукама на ивицама, ставиш лагано на грамофон, скинеш специјалним сунђером прашину и спустиш иглу, у почетку крцка а онда крене фантастичан звук преко појачала на звучнике. Данас се звук преселио у минималистику, ја не знам како бих живео без мог сони компонент система, без техникса, без грамофона... Дал' сам ја превише сентименталан не знам али звук је звук и не може да ми пружи задовољство нека кутија шибица у којој је натрпано 500 песама и тачка!

И свашта ја вама написах... Данас нам трпају у руке разне играчке у које опсесивно гледамо по цео дан како би наш поглед био заокупљен пластиком а не оним што нас окружује. Некада стисните оно мало дугменце ОФ и укључите ОН у ваше свакодневне ствари као што су шетње, причање у друштву, читање књиге итд.

26.7.2013.г.  Иван Стефановић