Двадесет година постојања Радио Косјерића

9.7.1993.г. Дан када се родио Радио Косјерић...

Почео као експериментални програм са два сата народне и два сата забавне музике...  Медиј о ком смо сањали да имамо у нашем малом граду. Била су то времена када је свако сањао леп живот и данас сањамо тај живот који нам се некако из године у годину стално измиче и бива све даљи и даљи...

У то време радио као медиј био је јако популаран. Окупила се екипа која је кренула смело у тај свет невидљивог бескраја. Једна реч преко микрофона допре до хиљаду људи у исто време, тај осећај био не нестваран.



Могао бих да вам пишем о успоменама, могао бих рећи пуно тога али овог пута морам нешто сасвим друго да кажем јер као човек који је на овом медију од 1994.г. имам само горчину у души...

Где се данас налази један медиј који се већ двадесет година конципира на информативно - културном програму?

[caption id="attachment_722" align="aligncenter" width="500"] '1994.г.[/caption]

Култура и забава са укусом заснована на интелектуално врцавом хумору и коментарима са широким вокабуларом из године у годину су нестајали утопљени у агонију мрсимуда, прдеж хумора, песме без мерака, разголићених певаљки, плиткоумних погледа на живот. Полако нас требе са намером да све мање има нас који отварамо очи у овом општем слепилу.

[caption id="attachment_723" align="aligncenter" width="500"] Зоран Ђинђић на радију[/caption]

[caption id="attachment_724" align="aligncenter" width="500"] Са Вуком Драшковићем[/caption]

[caption id="attachment_725" align="aligncenter" width="500"] Томислав Николић у студију Радио Косјерића[/caption]

Деведесетих Радио Косјерић био је успешан у свом програму, успевао је да одоли оној манији турбо фолка, упасаних горњих делова тренерки, златних ланчуга и песама које су биле у већини случајева посвећене рату. Преживели смо бомбардовање. Целу нашу зграду испразне због бомбардовања само нас оставе да радимо дан и ноћ. Наш програм тада су једино надјачавале сирене за ваздушну опасност. Полиција се крила у подруму где је била дискотека '' Манус '' а ми смо се крили на врху зграде и емитовали програм. Преживели смо и те јаде и то јуначки.  Први директор Иван Јовановић имао је великих проблема од стране СПС диктатуре. Био је и на суду јер по сваку цену Радио Косјерић мора бити ућуткан. А баш тада општина Косјерић беше једна од ретких која је довела на власт опозицију ( ДС, СПО,ДСС...) Мене је СУБНОР оптуживао да вређам дело Тита и братства и једниства а тај њихов идеал навелико крварио и убијао се. Све због мојих свакодневних пошалица : '' Каже мени Моша Пијаде, Иво, не може ово више овако''. Ех... После четири године долазе социјалисти на власт и мене најуре са радија као остале. Ипак, Радио Косјерић наставио је са информисањем, али оно што је красило његов програм су емисије посвећене народу. Нису само у њима учествовали стручњаци, функционери, било је и простора за нас обичне смртнике.

[caption id="attachment_726" align="aligncenter" width="500"] Деца у посети радију. Дечји програм био је одувек заступљен у нашем програму као и школски програм.[/caption]

Тај први период сећам се, народ изашао на улице да брани Радио Косјерић од гашења. Тада смо први пут осетили порив оних на власти и од тада креће ренесанса прећења.

Период до две хиљадите године протекао је у заиста активном програму, стишале се страсти, некако и политичари су били доступнији у програму од опозиције и позиције. Али трагедија тек почиње...

[caption id="attachment_727" align="aligncenter" width="500"] Верски програм и сарадња са Црквом.[/caption]

Она несрећна револуција у којој је народ бесповратно потрошио своју енергију и заувек угасио свест била је мучна. Тада су нас гледали са мржњом ваљда зато што смо државни медиј и поред тога што је нас неколико било веома активно у протестима заједно са њима. Било ми је мучно гледати поједине колеге који су кроз прозор зграде посматрали колоне и претње неких пијаних анонимуса са улице. Ах, да не заборавим и то морам да вам кажем јер годинама сам то прећуткивао. Сећам се када сам изгубио посао на овом медију, једна колегиница ( није битно која) сретивши је на Аутибуској станици, побеже од мене са паничним речима не могу да стојим са тобом, видеће ме. Тада сам схватио колико је страх обузео народ. Диктатура је функционална само у плашљивом народу! Но, то је једна успомена која је мени из данашњег угла јако смешна али верујем да је и данас актуелна у народу.

[caption id="attachment_728" align="aligncenter" width="500"] Mc Aleksandar Denny[/caption]

[caption id="attachment_729" align="aligncenter" width="274"] Снимање акустик свирке са Кикијем и Гилом[/caption]

Демократска странка нас је легализовала као раднике, званично смо били запослена лица са свим правима. Све те године до тада нисмо имали ни дана радног стажа...

Свашта смо доживљавали а онда се десило то да је демократија постала гора од црвене диктатуре...

Баш у том периоду ДСС-НС-СПО-СРС коалиција постављају ме за директора овог медија. Само ја знам колико је било мучно и колико је било перипетија да Радио Косјерић добије дозволе за  фреквенцију. На једном семинару где су учествовали сви еминентни људи из медија, наша програмска шема бива проглашена за једну од најбољих. И поред свега овде у Косјерићу доживљавамо омаловажавања и критике за исту.

[caption id="attachment_730" align="aligncenter" width="500"] Гост у студију Жељко Продановић[/caption]

[caption id="attachment_731" align="aligncenter" width="500"] Гост у студију Драган Вујадиновић[/caption]

Од тог периода креће халабука сваке власти против нас. Знам и одакле ветар дува стално али и то ће се само пројавити једног дана. Они који су нас некад својим телима бранили испред '' Занатског дома '' сада лично учествују у нашем гашењу. Променили се људи и окренули по два пута. Једно време Вујадиновић нам је непрестано трљао о нос да смо непрофитабилни и да нас треба угасити. После је и он схватио да овај медиј има значаја. Али ево сад ових нових бивших Радикала којима се једне ноћи јавио свети НАТО-н и света ЕУенија и кренули су за време кампање оштро на овај медиј јер имали су тада свој приватни.

Но, није то ни битно више... Радио Косјерић је препуштен ( на задовољство садашњих фактора) гашењу. Вучић мора да испуни све захтеве ЕУ ( његовом власнику) и медији се морају приватизовати а то значи погасити. Апсурд да ће се приватизацијом медији ослободити је чист пример како приватни медији отворено подржавају СНС и то је тако смешно да ја не желим више ништа о томе причати више...

Заћутаће једног дана фреквенција 88.9МХз ФМ стерео.  Прича о једном времену биће архивирана у успоменама, фотографијама, списима. Двадесет је година како постојимо, двадесет година се боримо за ту ЈЕБЕНУ КУЛТУРУ и због ње имамо више проблема него да смо протажирали највеће неукусе. Дошло време када је на цени Екрем, нарикаљке са Голије, порно крештаљке, када ратно хушкачки Радикал преко ноћи постаје највећу Европејац, када је кладионица посећенија од представа, биоскопа, библиотеке, када је на цени морална сиротиња и када је култура и интелект општа смарачина. Жао ми је овог медија, превише сам енергије уложио у њега да би све то некакви идиоти бацили у клозетску шољу и повукли воду јер им се просто јебе. Идото када не познаје културу она му и не треба...



(пристрасно сам писао јер може ми се). 9.7.2013.г. Иван Стефановић