Нестварни призор

Те ноћи сам се пробудио и онако крадомице ишуњао из постеље како бих је боље видео... Спавала је тако призорно да ја не верујем у успешност речи које би то описале... Месечеина је прекрила тако нежно по лицу да сам имао утисак да сањам то биће које ме воли. Седим, чини ми се да није било важно ни дал дишем, онаје призор те ноћи који даје живот и без даха. Маестрално сенке истичу ту лепоту љубави, нема ту шта да се слика коригује, једноставно седиш и посматраш, дивиш се и сањаш отоврених очију...

Жена која ти пасује у оном откинутом ребру постаје целина једног бића које живи тако у двоје. Бог је величанствен, дао нам је слободан избор и непрестано трагање. Ја ћу у њеним очима док сам жив трагати за бескрајним циљем, на том путу све ћу више залазити у љубав. Гледам је и пожелим да уђем у њен поглед и нека затвори очи да се више никад не враћам напоље.

И сад на помисао тог призора ја устреперим па ме купа она топлина у души... Верујем да исто осећа. Верујем да смо у исти мах помислили на нас и тако нек остане...

Неважноје све наспрам ње.

21.8.2013.г.