Љубави...

Једне вечери, она је седела у свом сазвежђу а ја као црна рупа која је гутала сав сјај стала је и занемела. Оно црно остало без текста наспрам светлости. Нешто је кврцнуло у мени и рекох шта рекох а са њом сам још мало толико да се и не сећам шта сам почео.

Ја не знам где пођох и шта почех ал' уз њу заврши много и започех доста. Она је моја батерија, инсинуација, инспирација ма једноставно речено она је она фамозна жена која стоји иза мојих успеха. Ја мушкарчина она дивна жена, ја  осион она мислена и на крају изваја ме у нешто што воли и осећа и воли. Због ње знам и за оних 5 секунди да избројим па да одустанем од кратког фитиља. Она ме је вратила тамо где ми је и било место.

Шта мене брига за неке што ме киње кад она својим очима поклони мени кукавици такву кураж?

Шта ми фали?

Она... Да је у свој слободи прошпартам као моју и да јој у једном тренутку држим руку а имам осећај да држим читав свет.

Нећу ништа даље рећи, знам да Бог шаље људе које на време ускоче када руши се свет. Знам да једно другом ремонтујемо слабости и доказујемо оно фамозно надопуњавање.

И ево да кажем транспарентно, еј бре ти ја тебе волим! И то ти је тако па ти види шта ћеш :)

7.8.2013. Твој меда ;)