И луд и збуњен, и ненормално нормалан...

Била је то она година када су над нама тутњале злокобне претње, ратови, сирене, редови за храну, дивљање марке над динаром... Тада сам хтео да живим уз гитару, путовања, тренинге, девојке и свашта још нешто. Имао сам двадесет година... Стрпали су нас све у служење војног рока. Зебња најмилијих у породици где им син одлази, да ли ће остати у Србији или ће морати да иде у рат! Почеле су демонстрације, над ваљевском касарном надлетао је авион двокрилац и из њега падале су летке као снег. СПО је држао митинг.  Кријући се читао роман '' Нож '' и '' Руски Конзул '' од Вука Драшковића. Сећам се да је нас неколико клинаца ушло у СПО и кренуло да јуриша против диктатуре. Нисмо се плашили, летели смо сновима и сањали један други свет. Зимске демонстрације, ја на тргу држим говоре а ноћу док се враћам кући разне комшије шпијунирају кад дођем и кад одем.  Ноћу лепимо плакате, дању протествујемо, а кући дођемо и једемо једно те исто јело јер динар тад беше за једну марку у милијардама. Губим посао јер сам активиста опозиције. Некако се догегасмо и до петог октобра и победисмо а немам појма шта сам мислио у том тренутку. Седели смо и ћутали... Уморни од даноноћних стража на барикадама мислисли смо еј, коначно нестаје ова мора... Данас је 20.9.2013.г. Прошло је толико тога да више не знам шта да кажем самом себи. Шта сам ја у ствари радио све ове године? Кога сам рушио на власти а кога сам довео заједно са својим саборцима?

Косјерић... Надвила се тама једног дана када смо изгубили власт и када је Слоба нас одувао ко један. Први сам летео са посла те 1996.г. Враћао сам се једном да прочитам Вуково писмо за време изборне кампање. Радио сам на приватном радију ( Радио Маг ), био је јако слушан, али на крају су нас сурово затворили ... Покренуо сам и сопствену радио станицу али и њу су затворили после месец дана. Нисам више имао куд. Шта год да започнеш они ти сруше. Сећам се барикаде, долазе главоње из штаба и кажу склањајте све, ово је била проба. Ја скочим и побуним се јер имам информације да су се неки продали и да никако не смемо одустати. Ти што су хтели тада да склоне барикаде после су били а неки су и данас у свим властима... Тада само могао видети колико је бесмислено бити у политици али враг не спава...

За време Милошевића народ је био гладан, за време револуције народ је био гладан, за време од револуције па до сада народ је гладан. Никад мање новца, никад више незапослености. Да ми је неко причао деведесетих да ће Вучић и Николић заговарати причу о уласку у ЕУ, ја бих се смејао глупости.  Сећам се митинга подршке СПС-у у Тржном центру деведесетих, ми код такси станице урламо, лупамо, пиштимо. А у мају ове године десила се иста сцена... Стигли аутобуси, долази Вучић, Напредњаци са стране попунили трг и урлају. Преко пута на такси станици седе људи, гледају и ћуте...  Збуњен човек гледа са неверицом, види у маси вијоре се заставе СНС-а, Нове Србије и ДСС-а! Шта је бре ово сунце ти јебем жарено? А мени промиче сећање, дан победе тог проклетог петог октобра док се во окретао на ражњу, било је вече, заставе ДС-а, ДСС-а, НС-а  здомчали највећи активисти СПС-а и СРС-а, било је и ЈУЛ-оваца. Тада сам се поздравио са другарима и отишао кући, све ми је било јасно али не толико да ћу ове године видети те исте заставнике на истом месту али као функционере...

Стигла ме четрдесет и прва година, ја и даље у Косјерићу, где да одем? Где то има наде у Србији? Немам село да би му се вратио, немам ни пара да би негде отишао... Седим и чекам онај дан када ће неки идиот на власти донети одлуку уз помоћ неписмених чланова већа, Скупштине одлуку да останем без посла, не само ја него многи други... Доживљавам да од неких пицопеваца који су преко ноћи упали у странке да ме зову сујетним човеком, да ме куну, да ме пљују само зато што сам осетио бес прошлости видевши оне активисте Напредњака како бахато спроводе диктатуру у Косјерићу. Букнуло у мени све оно време док сам био уз раме опозиције, а сада ми се враћају авети прошлости и парадирају и прете. Србијо проклета си авлија! Некад се знало, они су тамо ми овамо а сада немаш више појма ко кога подржава. Коштуница напада Вучића а овамо по локалу га подржава, Вукове Напредњаци овде бију а Вук са Вучићем на митингу у неком другом граду и подржава га. Веља Илић,перјаница и синоним петог октобра, седи задовољан министарском столицом коју је добио од оних које је рушио! А локалци политичари,е то је већ прича са тужним крајем. Њих не вреди ни помињати.

Шта сад?

Не знам... Нема ме више нигде, требало је времена да схватим колико је бити уз неку политику погубно за моју душу. Губио сам време са њима, грех носим, покушавам да се више не урушавам. Пишем гласно, поручујем јасно а они осорни, љути, ма бесни на мене. Они који су ме тапшали својим слатким лажљивим језицима. Не могу да вам опишем колико је са мене спало терета како сам се ослободио политичког дреса. Како сам се ослободио неких људи који су као пијавице црпеле моју ведрину, идеје и инспирације... Вратио сам се тамо где и припадам... Музици, спорту, писању, креирању и дружењу...

Бесмисао влада, утопија идеја, једноумље, плитак резон схватања ситуције. Све ово што сада видим нисам могао ни наслутити оне ноћи петог октобра ое проклете револуције када смо довели на власт једне те исте слугеране оних који нас руше деценијама... Лаку ноћ Србијо, када отвориш једног дана очи, немој да се препаднеш од стварности...

[caption id="attachment_165" align="aligncenter" width="500"] Borkovic-Siromasi-EU-i-mi[/caption]

Иван Стефановић 20.9.2013.г.