Заиграни УМ...

Некуд је кренула мисао мислећи да ће наћи причу али је нема... Ноге су прошетале тело тражећи мир али га нема... Одлутале мисли, одлутале ноге негде у неки свет без лица, без звука, без икакве мисли... Као да је ум направио себи одмор од свега...



Захватим са извора живу воду па је пренесем речима до успаваних умова. Умивам данима оне у коми. Будим их али узалуд, знам да су будни али немају храбрости да истину погледају у очи... Могао бих одмах рећи о чему се ради али смисао би изгубила тежину своје сврхе. Мораш у свом уму обитавати вазда уз Њега како би прошетао тим вечитим чежњама када се животна игра заврши... Ако се умно приближиш бар уз Његове хаљине и дотакне те ветар док пролази од ње, видећеш на земљи да УМ држи душу, срце, љубав и да је он део Њега дат теби да се осамосталиш како би прошао кроз свет осећања, бола и среће...

Збуњен УМ стално се заигра у свету играчака које му се сервирају на земљи... Као дете када се заигра па изгуби мајку из вида док су у продавници. Брже потрчи да је угледа и када је види ето неизмерне среће а на највећа награда је њен загрљај и држање за руку да те изведе из те гужве. Исто је тако са  умом, заигра се и врло лако изгуби из вида Господа. О неизмерне среће када УМ завапи Богу а он га додирне ваздухом своје хаљине... Како ли је само ако те ухвати за руку? Не знам ни сам али верујем да је то нешто попут путника који је давно отпутовао и вратио се кући тамо где је потекао и сви га воле...

Често УМ зна себе да изгуби у вртлогу збуњености па се храни лошом храном и завара себе да је сит. Ипак,када изгладни, када нема куд једини пут ка ситости је помисао на Њега! О како УМ покрене радосне осећаје у додиру са Богом, па сузе потекну, па блаженство прелива тело а УМ као да се попео на гору високу и посматра сунце а у подножију магла... Мало нам треба да видимо такве призоре, мало нам треба за срећу и то није тајна али док је УМ посвећен играчкама света заборави где се заправо налази...

11.10.2013.г. Иван Стефановић