Косовски божури никли у мојој башти...
Нећу ништа да кажем... Нећу рећи ни да сам за гласање и да сам за бојкот гласања на Косову. Ко сам ја да ишта кажем тим људима који живе тамо?
Једино могу да се исповедим шта осећам у души...
Данас је Косово један чемер, горка кнедла у нашим грлима. Вазда је наш народ тамо бранио веру, границе и себе. Мртве кости у дубини земље немоћно леже наспрам немоћних живих срба. Жив србин више не верује ни у шта. Све смо погубили у модерном времену. Најжалије ми је оног народа тамо који је био становник државе Србије! Били су дуго година највећа тема политичара који су се клели у Косово равно. Било је страствених говора за Косово из уста оних који сада остављају тај народ на милост и немилост шиптара, немаца, американаца и ко зна које још армаде. Запитам се само: '' Боже шта ће бити са оним бакама, декама, очевима, мајкама и дечицом на Косово после избора''? Мајка Србија окренула им леђа. Ево и ја сам потпуно анемичан, немоћан али у дубини душе као да ме призива нека туга, неки усађен код предака.
Боже опрости нам...
Жалости се срце моје када чује једног Дачића како збори о Косову, једног Вучића који сада тако отворено ради против свега што је некада био он сам. Гледам перјанице наше политичке сцене како кукавички беже под скуте Вучића. Зато смо дошли у ситуацију где јесмо. Ми смо имали за вође највеће кукавице које би у рату викнуле: '' Напред другови''!!! Нико од њих никад не повика замном браћо!
Србија ће данас у свету недељу уредно упалити телевизију Пинк и погледати резиме дешавања на '' Фарми '', причаће о синошњем дербију између Партизана и Звезде, неки ће поделити статусе на Фејсбуку копирајући Дучића, Селимовића, Змаја итд. Сутрадан, након избора на Косову, анемично ће гледати голготу свог народа. И то је сурова истина.
Ако данас у Србији позиваш људе на борбу против њихове пропасти, реће ти: '' Шта вичеш? Мора да за неког радиш и у своју корист''! То је истина, сурова, оштра да су срби постали заједљиви највише према онима који им желе добро. Ја нисам на Косову... Не верујем да ћи икада и бити али део моје крви је тамо остао негде, неки мој чукундеда. Куца нека туга у срцу, опомиње ме... Ја седим, пишем ове редове и срамим се где живим. Волим совју земљу, ма живот би за њу дао али народ који је испунио ову земљу живи у њој као да мора, као да су за казну овде доведени. Стидимо се свега што нам је вредно. Постали смо лутке које висе на позорници. Заволели смо своју приземност. Живимо чекајући смрт и то је тако...
Немам шта више да кажем...
Горко ми је све, тужно и магловито...
Боже опрости нам јер не знамо шта радимо...
Боже, чувај онај народ на Косову јер мајка Србија одрекла се као човек који упадне у замку па одсече ногу сам себи како би из ње побегао а док дозове помоћ искрвариће на смрт...
3.11.2013.г. Иван Стефановић
Једино могу да се исповедим шта осећам у души...
Данас је Косово један чемер, горка кнедла у нашим грлима. Вазда је наш народ тамо бранио веру, границе и себе. Мртве кости у дубини земље немоћно леже наспрам немоћних живих срба. Жив србин више не верује ни у шта. Све смо погубили у модерном времену. Најжалије ми је оног народа тамо који је био становник државе Србије! Били су дуго година највећа тема политичара који су се клели у Косово равно. Било је страствених говора за Косово из уста оних који сада остављају тај народ на милост и немилост шиптара, немаца, американаца и ко зна које још армаде. Запитам се само: '' Боже шта ће бити са оним бакама, декама, очевима, мајкама и дечицом на Косово после избора''? Мајка Србија окренула им леђа. Ево и ја сам потпуно анемичан, немоћан али у дубини душе као да ме призива нека туга, неки усађен код предака.
Боже опрости нам...
Жалости се срце моје када чује једног Дачића како збори о Косову, једног Вучића који сада тако отворено ради против свега што је некада био он сам. Гледам перјанице наше политичке сцене како кукавички беже под скуте Вучића. Зато смо дошли у ситуацију где јесмо. Ми смо имали за вође највеће кукавице које би у рату викнуле: '' Напред другови''!!! Нико од њих никад не повика замном браћо!
Србија ће данас у свету недељу уредно упалити телевизију Пинк и погледати резиме дешавања на '' Фарми '', причаће о синошњем дербију између Партизана и Звезде, неки ће поделити статусе на Фејсбуку копирајући Дучића, Селимовића, Змаја итд. Сутрадан, након избора на Косову, анемично ће гледати голготу свог народа. И то је сурова истина.
Ако данас у Србији позиваш људе на борбу против њихове пропасти, реће ти: '' Шта вичеш? Мора да за неког радиш и у своју корист''! То је истина, сурова, оштра да су срби постали заједљиви највише према онима који им желе добро. Ја нисам на Косову... Не верујем да ћи икада и бити али део моје крви је тамо остао негде, неки мој чукундеда. Куца нека туга у срцу, опомиње ме... Ја седим, пишем ове редове и срамим се где живим. Волим совју земљу, ма живот би за њу дао али народ који је испунио ову земљу живи у њој као да мора, као да су за казну овде доведени. Стидимо се свега што нам је вредно. Постали смо лутке које висе на позорници. Заволели смо своју приземност. Живимо чекајући смрт и то је тако...
Немам шта више да кажем...
Горко ми је све, тужно и магловито...
Боже опрости нам јер не знамо шта радимо...
Боже, чувај онај народ на Косову јер мајка Србија одрекла се као човек који упадне у замку па одсече ногу сам себи како би из ње побегао а док дозове помоћ искрвариће на смрт...
3.11.2013.г. Иван Стефановић
Коментари
Постави коментар