Друштвени живот Косјерића
Онако у неформалном ћаскању са пријатељима, дотакнемо се и политике. Собзиром да се сви добро знамо, дошли смо до закључка како су политичари као годишња доба, мењају се боје али у принципу нама је све горе и горе.
Све се гледа кроз политику... На жалост тако је у свим сферама друштвеног живота. Када сам рекао друштвеног живота сви смо праснули у смех! Како то у данашње време звучи смешно и пародично. Који црни друштвени живот? Сада се друже по кафићима страначки табори и везује их љубав према моћи. Сви будно посматрају ко се са ким дружи. Параноја! Овде је спорт увек био популаран, али спорт је изгубио свој смисао јурећи спонзоре и паре! Па су се у клубове увукли политичари, па навијачи а спорт је ту само да се провлачи као парола за медије. Ретки су клубови који негују аматерски спорт и спортски дух. Данас су главни циљеви младих да кроз спорт зараде паре, да играју за паре, да имају добре рибе ( спонзоруше ), добра кола и медијску пажњу. Та доктрина је убила спорт без предумишљаја. Таква су времена. У Косјерићу најактуелнија је кошарка, ја лично не пратим кошарку, ма не пратим никакав спорт у Косјерићу па немам ни појма шта се ту ради а и не интересује ме. Оно чиме се ја бавим је друга прича и постаје табу тема јер годинама бесплатно обучавам децу борилачким вештинама. На крају сам испао и будала у очима оних који добро зараде на деци. Ни то не ваља, ако радиш џабе, ти си луд! Ја само знам да никад нисам могао да добијем салу за тренинге, стално је ту неки приоритет у питању и сл. Кад се само сетим браће Ђурић који су освојили све што се може освојити у Каратеу а тренирали су у гаражи, напољу, по киши, снегу, магли. Славен Ђурић осваја злато у борбама на чувеном турниру '' Златни појас Чачка '' где је конкуренција врхунска, где нема гледања кроз прсте. У Врњачкој Бањи Славен осваја двоструко злато и то случајном грешком отац га пријави у старију категорију и његову праву и ја кажем нека га, нека се опроба са старијима. Знао сам његове способности... Славен одржи један меч у својој правој категорији, победи и уместо пузе оде одмах у старију категорију и победи, и тако он одради 21 борбу у различитим категоријама и победи у обе :) Није му била водиља паре, дневница. Били смо у вештини борења, нисмо обраћали пажњу ко је какав, ко колико има. Рекао сам му, играј се, уживај у вештини, медаља није битна, схвати сваки меч као надигравање, не оптерећуј се победом и поразом. Славен је тада показао надљудску кондицију јер у Врњачкој Бањи у сали где се одржавало такмичење било је плус 42 степена и 500 такмичара. Његове припреме биле су за данашње схватање спорта у очајним условима али у очима вештине најидеалнијим! Поносан сам на ту децу која имају пуна колица медаља ( буквално ) а нису имали никакве донације, медијску пажњу ни пријеме код председника... Они се више не такмиче али могу сасвим добро и стручно да буду тренери каратеа јер су научили вештину и у стању су да је преносе. То је поента свега!
Друштвени живот у Косјерћу све се на досадне изласке у град, на подобне и неподобне. Подобни могу имати одређене привилегије у свему, неподобни морају да изгарају у најгорим условима. То је тако увек било ма ко био на власти. Спортске клубове морају предводити стручњаци и помагати га они који су се бавили тиме и воле тај спорт. Остали су ту само да сметају!
Купили смо играча! Најежим се на такве изјаве, ја знам да се купују коњи за трку, а купити људско биће да игра за неки клуб је јако лоша изјава. Боље је рећи '' направили смо пословну сарадњу са играчем ''. Јер данашња игра је чиста пословност и ништа више.
Ово моје писање у спорту не односи се на политичаре и наше клубове, није ми намера да упирем прстом у некога, кажем вам, не пратим дешавања и немам благе везе ко је овде ко у спорту. Написао сам ову причу из друге сфере живота и да није ништа трагично ако се нема пара и услова, све се може ако се воли и хоће...
Читао сам негде коментаре о '' Чобанским данима ''... Смејао сам се разним причама и теоријама. Мени никада та манифестација није била занимљива. Сељака се са брда у град из града на брдо и после сваке манифестације највише сам ценио онај мир и тишину јер на том вашару главна ствар је промоција буке. Чобански дани свели су се на шатре, роштиље и такмичење у гласноћи оркестара којима често микрофонија води главну реч. Културна дешавање ове манифестације су у сенци поред силних тезги, буке и уке, а култура би требала да буде главни бренд догађања. Сва пажња се усмерава на то да буде што више тезги, алкохола и музике '' удри ме до зоре ''. А културна дешавања су она морања и ајде ред је да има и тога. Као '' Чобански дани '' су манифестација која чува традицију наших села. Супер је то! Ал'традиција попут чобанских фрулица не чују се од Синана, од разних зурлашких мелодија и сл. Кола и игре све ређе гледају јер под шатром сисата певаљка са дупетом које сјакти привлачи енормну пажњу... И то је реалност. Купусијада у Чачку кажу разбија, па поента је да ће свако пробати купус и позбавити се храном, а наша манифестација нема циљ, расута је између тога да буде што више руље и буке на уштрб самог смисла дешавања. Ако не не осмисли концепт ове манифестације, сценарио дешавања онда треба '' Чобанијаду '' претворити у најобичнији вашар и то је то...
Друштвени живот у Косјерићу је некада био здрав, данас је сведен на општи интерес и таборе. Ако ми не схватимо да зависимо једни од других без икаквих јебених партијских дресова онда смо заиста '' Чекаоница смрти '' што би давно реко урбани лик Упа...
Иван Стефановић 16.11.2013.г.
Све се гледа кроз политику... На жалост тако је у свим сферама друштвеног живота. Када сам рекао друштвеног живота сви смо праснули у смех! Како то у данашње време звучи смешно и пародично. Који црни друштвени живот? Сада се друже по кафићима страначки табори и везује их љубав према моћи. Сви будно посматрају ко се са ким дружи. Параноја! Овде је спорт увек био популаран, али спорт је изгубио свој смисао јурећи спонзоре и паре! Па су се у клубове увукли политичари, па навијачи а спорт је ту само да се провлачи као парола за медије. Ретки су клубови који негују аматерски спорт и спортски дух. Данас су главни циљеви младих да кроз спорт зараде паре, да играју за паре, да имају добре рибе ( спонзоруше ), добра кола и медијску пажњу. Та доктрина је убила спорт без предумишљаја. Таква су времена. У Косјерићу најактуелнија је кошарка, ја лично не пратим кошарку, ма не пратим никакав спорт у Косјерићу па немам ни појма шта се ту ради а и не интересује ме. Оно чиме се ја бавим је друга прича и постаје табу тема јер годинама бесплатно обучавам децу борилачким вештинама. На крају сам испао и будала у очима оних који добро зараде на деци. Ни то не ваља, ако радиш џабе, ти си луд! Ја само знам да никад нисам могао да добијем салу за тренинге, стално је ту неки приоритет у питању и сл. Кад се само сетим браће Ђурић који су освојили све што се може освојити у Каратеу а тренирали су у гаражи, напољу, по киши, снегу, магли. Славен Ђурић осваја злато у борбама на чувеном турниру '' Златни појас Чачка '' где је конкуренција врхунска, где нема гледања кроз прсте. У Врњачкој Бањи Славен осваја двоструко злато и то случајном грешком отац га пријави у старију категорију и његову праву и ја кажем нека га, нека се опроба са старијима. Знао сам његове способности... Славен одржи један меч у својој правој категорији, победи и уместо пузе оде одмах у старију категорију и победи, и тако он одради 21 борбу у различитим категоријама и победи у обе :) Није му била водиља паре, дневница. Били смо у вештини борења, нисмо обраћали пажњу ко је какав, ко колико има. Рекао сам му, играј се, уживај у вештини, медаља није битна, схвати сваки меч као надигравање, не оптерећуј се победом и поразом. Славен је тада показао надљудску кондицију јер у Врњачкој Бањи у сали где се одржавало такмичење било је плус 42 степена и 500 такмичара. Његове припреме биле су за данашње схватање спорта у очајним условима али у очима вештине најидеалнијим! Поносан сам на ту децу која имају пуна колица медаља ( буквално ) а нису имали никакве донације, медијску пажњу ни пријеме код председника... Они се више не такмиче али могу сасвим добро и стручно да буду тренери каратеа јер су научили вештину и у стању су да је преносе. То је поента свега!
Друштвени живот у Косјерћу све се на досадне изласке у град, на подобне и неподобне. Подобни могу имати одређене привилегије у свему, неподобни морају да изгарају у најгорим условима. То је тако увек било ма ко био на власти. Спортске клубове морају предводити стручњаци и помагати га они који су се бавили тиме и воле тај спорт. Остали су ту само да сметају!
Купили смо играча! Најежим се на такве изјаве, ја знам да се купују коњи за трку, а купити људско биће да игра за неки клуб је јако лоша изјава. Боље је рећи '' направили смо пословну сарадњу са играчем ''. Јер данашња игра је чиста пословност и ништа више.
Ово моје писање у спорту не односи се на политичаре и наше клубове, није ми намера да упирем прстом у некога, кажем вам, не пратим дешавања и немам благе везе ко је овде ко у спорту. Написао сам ову причу из друге сфере живота и да није ништа трагично ако се нема пара и услова, све се може ако се воли и хоће...
Читао сам негде коментаре о '' Чобанским данима ''... Смејао сам се разним причама и теоријама. Мени никада та манифестација није била занимљива. Сељака се са брда у град из града на брдо и после сваке манифестације највише сам ценио онај мир и тишину јер на том вашару главна ствар је промоција буке. Чобански дани свели су се на шатре, роштиље и такмичење у гласноћи оркестара којима често микрофонија води главну реч. Културна дешавање ове манифестације су у сенци поред силних тезги, буке и уке, а култура би требала да буде главни бренд догађања. Сва пажња се усмерава на то да буде што више тезги, алкохола и музике '' удри ме до зоре ''. А културна дешавања су она морања и ајде ред је да има и тога. Као '' Чобански дани '' су манифестација која чува традицију наших села. Супер је то! Ал'традиција попут чобанских фрулица не чују се од Синана, од разних зурлашких мелодија и сл. Кола и игре све ређе гледају јер под шатром сисата певаљка са дупетом које сјакти привлачи енормну пажњу... И то је реалност. Купусијада у Чачку кажу разбија, па поента је да ће свако пробати купус и позбавити се храном, а наша манифестација нема циљ, расута је између тога да буде што више руље и буке на уштрб самог смисла дешавања. Ако не не осмисли концепт ове манифестације, сценарио дешавања онда треба '' Чобанијаду '' претворити у најобичнији вашар и то је то...
Друштвени живот у Косјерићу је некада био здрав, данас је сведен на општи интерес и таборе. Ако ми не схватимо да зависимо једни од других без икаквих јебених партијских дресова онда смо заиста '' Чекаоница смрти '' што би давно реко урбани лик Упа...
Иван Стефановић 16.11.2013.г.
Коментари
Постави коментар