Убиство једног времена...

Сећам се деведесетих... Миодраг Мики Јевтовић и ја на бини Тржног центра уређивали смо инфо програм па смо и некако успевали да саопштавамо вести преко разгласа. Исечци из '' Телеграфа '', разне новине из Београда стизале су кријући од људи који су долазили из главног града. Тај Телеграф био нам је у много чему велики извор информација. Буквално смо били затворени медијски. Није било лако бити у то време опозиција. Када је Ћурувија убијен, никоме није било свеједно од нас који смо радили у малим срединама посао писања. Авети смрти - страха вазда  су вијали над нама...

[caption id="attachment_1378" align="aligncenter" width="200"] Ћурувија - Телеграф[/caption]

СРС и СПС били су на једној страни. То је истина! Као млад активиста тадашњег СПО-а једва сам успео да побегнем неким ликовима који су цепали плакате СПО-а, ДС-а итд. Препознао сам неколико њих из СРС-а. Тај СРС где је био Шешељ, Тома и Вучић нам је уливао ( нама клинцима ) страх од пребијања. Тако су се понашали. Данас гледам једну сасвим другу слику. Вучић је решио са својим тимом ко је убио Ћурувију. На томе му честитам. Можда се човек заиста залаже за неке добре ствари. Нећу да грешим душу и ако заиста не подржавам његову странку ни његову политику. Не могу просто да му верујем јер нас је тровао од 1990 године па до оснивања СНС-а једном реториком коју сада другачије збори. Били су толико досадни са причама : '' НАТО плаћеници - издајници, Сотоне из ЕУ, па аспиде издајничке'', ма сад се јежим од тих говора по митинзима и Скупштини. Шта би? Ено сад прича да је ЕУ једини излаз за боље сутра Србије. Састаје се са оним аспидама, сотонама из ЕУ и НАТО-а.

Пети октобар је исто једна тешка превара где је смишљено издувана велика снага народа. Без даха овај народ данас не може да макне. Окован немаштином, вечитом борбом за опстанак не види колико је повијен у свести и истини.

Увек сам се питао за који антрак сам се уопште надао нечему?

За време Милошевићеве ере, ми смо имали избор. Левица и десница. Данас то не постоји! Имали смо Телеграф и Вечерње Новости ( имало је још избора али овде наводим као пример) а данас немамо тога јер се новинарство свело на титрање властима. Стичем утисак да је убиством Ћурувије убијена и слобода медија. Дата је јасна порука шта бива са онима који се противе и износе истину. Па мени није свеједно искрен да будем и ако се бавим овом боранијом локалне власти у Косјерићу. Постао сам у последње време опрезан као деведесетих када се враћаш ноћу кући увек различитим путевима. Не знаш на шта су спремни а част ти не да да се повучеш! Бранкица Станковић данас живи под заштитом полиције. И стичем утисак да је том заштитом поробљен заувек и Б92! Јасна је порука провучена, само ти лај, видиш као она сад живи! Овакви случајеви су уништили медије и слободу.

Драго ми је да су откривени они који су убили Ћурувију. Али горка је то истина. Једим се нешто, као да фали некаква коцкица у мозаику. У души осетим тугу... Немамо више вође, немамо харизматичне људе који би нас водили. Просто смо се препустили овим лакрдним лидерима ситних странчица које живе од коалиције до коалиције. Ни Вучић ми више уопште не изгледа као да ради ово све својом главом, прича замишљено ко да слуша преко бубице наратора па нам то преноси. Не личи ми на оног човека. Ако се боље мало загледате, ни један више политичар не личи на себе. Као да их је неко просто угасио...



И ми смо угашени... Овакви као ја смо можда још по нека искра која тиња на згаришту...  Знам само да се после целе ове медијске приче о Ћурувији у мени јавила нека туга. Можда за временом када смо имали свест, правац и снагу. Сада то више немамо. Можда ће ове млађе генерације успети да се изборе за светло...

Иван Стефановић 14.1.2014.г.