Праштање и покајање...
Мисли ме носе вазда негде далеко од стварности. Можда сам занесен чежњом за животом без буке, трзавица, интрига... Не знам. Знам да је такав живот далеко од мене. И када бих пронашао неки кутак мира тражили би ме упорно да га разгаламе. Људи у себи кипте. На сваком кораку видиш тај унутрашњи притисак пренадуваног балона. Људи су ходајуће бомбе које пуцају у себи. Нигде одушка, сваки даном проблеми упумпају нови ваздух а зидови балона све тањи и тањи...
Превелик притисак у душама трује свест која је заправо једина крива за тренутно стање у човеку. На жалост, ми смо склони ка издувним вентилима кроз љутњу, бес, заједљивост. Али то су они мали одушци који заправо хране зло у нама. Одушак души је праштање и покајање. Човек је као човек склон кварењу јер своја напајања црпи од сопствене творевине. Наш ум мора бити везан за нашег творца јер Он твори живот, Он нам вазда руку спаса пружа чак и ако ми свакодневно ту руку одбијамо. Човек који се диви сопственим делима гради своје царство које траје до његове смрти. Човечије царство је трулежно царство које остаје да зјапи изложено ветрометини кварљивости. Када човек умре, то царство је било само траћење времена на земљи јер човек је свој ум посвећивао самом себи градећи сујету. Онај који гради царство на земљи на небу је велики сиромах. Човечији ум када би био везан за Бога и дела би нам била препуна љубави, мира и спокоја. Али авај! Човек се окреће самом себи, гради егоизам на самообожавању зато је стално немиран, нервозан, бучан.
Човек је без Бога као кад спаваш немирно, вртиш се, сањаш неке немирне снове и будиш се обливен знојем... Миран сан неће на очи док смо ум везали за пропадљиво и пролазно царство. Ум везан за Бога гради унутрашњи мир који је као буђење зоре. Птице певају, сунце се рађа, јутро мирише на свежину.
Покајањем у себи, тражећи праштање човек гради полако у себи чврст мост преко којег ће прећи из земног у небеско. Тај мост је све чвршћи уколико је ум посвећенији молитви, покајању и праштању. Ако радимо супротно, наш мост је у магли, изгледа страшно изнад понора таме. Од страха нашег неверја сумњамо у његову сигурност па не смемо да закорачимо и кренемо преко њега.
Отуђени од Бога, ми људи смо још отуђенији једни од других. Без Господа ми заправо постајемо себична створења која граде живот на делима која очекују похвале, да сви виде и да ти се хвале и тапшу те... То је та горда страна човека отуђеног од Бога. Такав живот буди у човеку љубомору, завист, сујету и такав живот од нас ствара пренадуване балоне који ће сваког часа пући.
Ум који живи кроз Бога, покајање и праштање везује се за љубав и извор живота. Ум који је спознао Бога у њему нема места сујети, зависти и пакости јер зна да је љубав бескрајни извор, да може заискати свако добро и наћи пут до спасења и у највеђој тами живота...
12.4.2014.г. Иван Стефановић
Превелик притисак у душама трује свест која је заправо једина крива за тренутно стање у човеку. На жалост, ми смо склони ка издувним вентилима кроз љутњу, бес, заједљивост. Али то су они мали одушци који заправо хране зло у нама. Одушак души је праштање и покајање. Човек је као човек склон кварењу јер своја напајања црпи од сопствене творевине. Наш ум мора бити везан за нашег творца јер Он твори живот, Он нам вазда руку спаса пружа чак и ако ми свакодневно ту руку одбијамо. Човек који се диви сопственим делима гради своје царство које траје до његове смрти. Човечије царство је трулежно царство које остаје да зјапи изложено ветрометини кварљивости. Када човек умре, то царство је било само траћење времена на земљи јер човек је свој ум посвећивао самом себи градећи сујету. Онај који гради царство на земљи на небу је велики сиромах. Човечији ум када би био везан за Бога и дела би нам била препуна љубави, мира и спокоја. Али авај! Човек се окреће самом себи, гради егоизам на самообожавању зато је стално немиран, нервозан, бучан.
Човек је без Бога као кад спаваш немирно, вртиш се, сањаш неке немирне снове и будиш се обливен знојем... Миран сан неће на очи док смо ум везали за пропадљиво и пролазно царство. Ум везан за Бога гради унутрашњи мир који је као буђење зоре. Птице певају, сунце се рађа, јутро мирише на свежину.
Покајањем у себи, тражећи праштање човек гради полако у себи чврст мост преко којег ће прећи из земног у небеско. Тај мост је све чвршћи уколико је ум посвећенији молитви, покајању и праштању. Ако радимо супротно, наш мост је у магли, изгледа страшно изнад понора таме. Од страха нашег неверја сумњамо у његову сигурност па не смемо да закорачимо и кренемо преко њега.
Отуђени од Бога, ми људи смо још отуђенији једни од других. Без Господа ми заправо постајемо себична створења која граде живот на делима која очекују похвале, да сви виде и да ти се хвале и тапшу те... То је та горда страна човека отуђеног од Бога. Такав живот буди у човеку љубомору, завист, сујету и такав живот од нас ствара пренадуване балоне који ће сваког часа пући.
Ум који живи кроз Бога, покајање и праштање везује се за љубав и извор живота. Ум који је спознао Бога у њему нема места сујети, зависти и пакости јер зна да је љубав бескрајни извор, да може заискати свако добро и наћи пут до спасења и у највеђој тами живота...
12.4.2014.г. Иван Стефановић
Коментари
Постави коментар