Ја ћу се сећати... ( Носталгична прича о Косјерићу )
Биле су то деведесете... На пијаци смо се окупљали и играли фудбал. Звали смо тај наш мали терен Пјаца... Ту смо пикали фудбал, разменили са девојчицама прве значајније погледе а Димче и ја смо почели да маштамо о рок бенду. Неки дан ме Димче подсети како сам му ја био инспирација да почне свирати гитару. И поред легенде Бакија он нашао мене :) Прве акорде радили смо на неким тврдим гитарама и певали '' Једина моја '' , '' Криво је море '' итд... Нисмо ми имали пара, али смо имали прегршт духа, оптимизма и осмеха. Нису постојали мобилни телефони, није постојао интернет. Али смо имали реалног друштвеног живота у изобиљу. Очас посла се скупимо за фудбалицу, баскет или чисто окупљање уз гитаре где смо Димче и ја свирали добре рок хитове.
Када сам покренуо Винг Чун Кунг Фу клуб е тада смо имали преко 120 људи који су тренирали. Стварала се нека врста покрета у нама. Живели смо једни за друге и поштовали се. Кроз тај клуб смо протурали многе добре ствари почевши од позоришних представа, свирки, излета итд. Косјерић је тих година имао препуне улице младих људи. Спортски центар је увек био испуњен игром. Данас је то супротна слика оног времена. Данас друштвени живот своди се на неколико монотоних кафића и Фејсбук. Сви запандрче мобилне телефоне у друштву и буље у њих док се друже. Биоскоп је имао редовне филмске пројекције, играоница имала је флипере и оне старинске видео игрице. А хотел Скрапеж ( данашњи Олимпик ) доводио је разне естрадне звезде. Дискотека Манус доводила је рок звезде. А ми клинци нисмо ни знали ко је председник општине. Данас имаш неке излизане акције кафића које су потпуно досадне, али сви знамо ко нам је председник општине. Биоскоп не ради, Манус не ради, Евергрин не ради, хотел не доводи естрадне звезде али има свадбе и весеља. Косјерић је данас једна биљка у саксији коју више нико не залива и она полако трули у корену.
Нестали су људи... Нема више харизматичних ликова који су просто пленили својим животима. Данас су вође некакви ликови који се по цео дан возикају у скупој лимарији, седе по цео дан у кафићима, пиље у мониторе пратећи утакмице у кладионицама, чак и деца су се на то навукла. Све смо упоропастили. Чак је све мање носталгије за тим временом када смо били друштвени и насмејани људи. Осврните се око себе. Погледајте, нигде нема оних осмеха. Језа да те ухвати...
А те неке 1995.г. ја заљубљен напишем у једном даху на мосту поред хотела Скрапеж тужну песму '' Ја ћу се сећати''. И ако сам био пресрећан у тој заљубљености из мене је изашла песма која се и данас дању слуша. Скоро сам чуо како је певају Кики, Гиле и Дарко... Био сам ганут а уједно сам са стране као дечак угледао себе некако маторог и зрелог. Године су просто протрчале. Ја сам и даље непоправљиви оптимиста који све мање има оних са којима би градио снове. Једноставно људи су постали апарати који нису укључени у струју.
[youtube http://www.youtube.com/watch?v=XiQLU7rU5AY&w=420&h=315]
Колико смо само имали оптимизма и креативне снаге на Радио Косјерићу ја немам речи да то опишем. Временом су нас политичари преморили и данас видим колико смо угашени тим суморним паразитима званим политичари. Изникли су на светло дана некакви ликови који гасе светло. Протерани су они који их пале. Непожељни су креативци, пожељни су примитивци. Не треба пуно да би се поренули. Можемо да заједно скупимо снаге које би просто игнорисале политику, странке и градили неки свој живот. Верујте ми, када би се нас десет покренуло, дошло би још десет а онда би то наше светло погасило сваки мрак око нас и у нама. Још имам снаге, али знам да се све ближи крају. Време никог не чека па ни мене.
[youtube http://www.youtube.com/watch?v=Z0GzxLuYSeI&w=420&h=315]
25.4.2014.г. Иван Стефановић
Када сам покренуо Винг Чун Кунг Фу клуб е тада смо имали преко 120 људи који су тренирали. Стварала се нека врста покрета у нама. Живели смо једни за друге и поштовали се. Кроз тај клуб смо протурали многе добре ствари почевши од позоришних представа, свирки, излета итд. Косјерић је тих година имао препуне улице младих људи. Спортски центар је увек био испуњен игром. Данас је то супротна слика оног времена. Данас друштвени живот своди се на неколико монотоних кафића и Фејсбук. Сви запандрче мобилне телефоне у друштву и буље у њих док се друже. Биоскоп је имао редовне филмске пројекције, играоница имала је флипере и оне старинске видео игрице. А хотел Скрапеж ( данашњи Олимпик ) доводио је разне естрадне звезде. Дискотека Манус доводила је рок звезде. А ми клинци нисмо ни знали ко је председник општине. Данас имаш неке излизане акције кафића које су потпуно досадне, али сви знамо ко нам је председник општине. Биоскоп не ради, Манус не ради, Евергрин не ради, хотел не доводи естрадне звезде али има свадбе и весеља. Косјерић је данас једна биљка у саксији коју више нико не залива и она полако трули у корену.
Нестали су људи... Нема више харизматичних ликова који су просто пленили својим животима. Данас су вође некакви ликови који се по цео дан возикају у скупој лимарији, седе по цео дан у кафићима, пиље у мониторе пратећи утакмице у кладионицама, чак и деца су се на то навукла. Све смо упоропастили. Чак је све мање носталгије за тим временом када смо били друштвени и насмејани људи. Осврните се око себе. Погледајте, нигде нема оних осмеха. Језа да те ухвати...
А те неке 1995.г. ја заљубљен напишем у једном даху на мосту поред хотела Скрапеж тужну песму '' Ја ћу се сећати''. И ако сам био пресрећан у тој заљубљености из мене је изашла песма која се и данас дању слуша. Скоро сам чуо како је певају Кики, Гиле и Дарко... Био сам ганут а уједно сам са стране као дечак угледао себе некако маторог и зрелог. Године су просто протрчале. Ја сам и даље непоправљиви оптимиста који све мање има оних са којима би градио снове. Једноставно људи су постали апарати који нису укључени у струју.
[youtube http://www.youtube.com/watch?v=XiQLU7rU5AY&w=420&h=315]
Колико смо само имали оптимизма и креативне снаге на Радио Косјерићу ја немам речи да то опишем. Временом су нас политичари преморили и данас видим колико смо угашени тим суморним паразитима званим политичари. Изникли су на светло дана некакви ликови који гасе светло. Протерани су они који их пале. Непожељни су креативци, пожељни су примитивци. Не треба пуно да би се поренули. Можемо да заједно скупимо снаге које би просто игнорисале политику, странке и градили неки свој живот. Верујте ми, када би се нас десет покренуло, дошло би још десет а онда би то наше светло погасило сваки мрак око нас и у нама. Још имам снаге, али знам да се све ближи крају. Време никог не чека па ни мене.
[youtube http://www.youtube.com/watch?v=Z0GzxLuYSeI&w=420&h=315]
25.4.2014.г. Иван Стефановић
Коментари
Постави коментар