Нема више нашег Евергрина...

Волим када пођем на посао јутри да идем полако и упијам околину. Можда је то моје фотографско око начинило од мене човека који посматра детаље. Ипак, ово време полако отима живе слике. Одавно више не застанем да попричам са Мицом код њене трафике. Сада зврји празна. Нема више никог ни у трафици поред општине, одавно је празна... Видим и бутици се полако затварају... Али оно што ме је највише погодило је да више нема урбаног кафића '' Евергрин ''... Не улазим у разлоге његовог гашења али успомене у мени просто бујају сваки пут када прођем поред врата где сада пише локал не ради! Скинут је и онај урбани лого Евергрина.

[caption id="attachment_1906" align="aligncenter" width="453"] 1996.г.[/caption]

Нема више ни дискотеке МАНУС који је био покретачка снага младих људи. Евергрин је био просто Евергрин. Колико смо се само пута тамо проводили, причали луде приче, мували девојке, љубили... Сећам се свирки, па сам и ја неколико пута пуштао музику у Евергрину. Евергрин је некако био у стилу: '' Куд год одеш у Евергрин свратиш ''. Фико и Гавра увек у свом фазону. Толико смо волели Евергрин да смо због њега некад трпели и лошу музику :) Мада је то био кафић који је иза себе имао сјајну музичку историју.

Овај кафић је имао причу, стил и био је просто као кад слушаш грамофонске плоче, некако јединствен својим изгледом, звуком, несавршено савршен! Ми када смо били клинци некако смо прихваћени у Евергрину од старијих генерација па нас је то куражило да будемо сигурнији у себе. Све смо прошли кроз Евергрин. Било је тужних утапања у пиво због раскидања са девојкама, било је еуфоричних славља, а било је и свега што ти живот једноставно наметне. У Евергрину је настала моја емисија '' Чекајући петак ''. Ту сам имао велику инспирацију за све моје идеје. Безбројне су зоре које смо дочекали у Евергрину. Тај кафић је многе дечаке претварао у зреле мушкарце. Жива истина! Пале су прве невиности, превазиђени први страхови од првог пољупца, први сусрети са алкохолом ( и то је део одрастања ) итд. Сећам се да сам цирко са бубњаром Гораном из Неверних Беба пред концерт у Манусу. Па смо некад под гасом певали караоке некад успешно, некад трагично али је било у сваком случају занимљиво. Чувени Гаврови сценски наступи са његовим вокалним распоном пуцања чаша ;)

[caption id="attachment_1907" align="aligncenter" width="500"] Последњи концерт у Евергрину[/caption]

Успомена је доста! Ево нижу се... Можда ће неко други да преузме тај локал али то никада неће бити Евергрин. Једна историја се угасила економским суновратом Србије. Полако све се гаси јер ефекат жабе коју је давно причао Ђинђић полако се остварује у Србији. Ми смо та жаба коју ставиш у лонац у хладну воду сиромаштва и полако је куваш да она на крају није ни свесна да је скувана!

Евергрин је деведесетих био опозициона база. Ту је била наша слободна територија...



Гази нас време... Чујем у глави песму од Атомаца: '' Они што долазе за нама...'' а тамо негде иза ћошка чујем Булдожер '' Ново, ново време '' док му одговара Џони са речима: '' Тешко време за маторе пријатељу мој ''...  Где ће неки нови клинци одрастати? Уз зурле, кукумавке, јефтине форе неостварених кафеџија... Не осврћем се више јер у мени је исувише горчине на ово време када су никли ТУЛИПАНИ  а ми завршили као глупани! Ко зна зашто је то добро као да се сетих деведесетих кад рече неко у Евергрину једне ноћи у децембру...

5.4.2014.г. Иван Стефановић