Прича о магарцима

Окружен сам птицама... Редовно добијају храну. Прво су почели врапчићи па сенице а данас под прозор долазе голубови, свраке па и по неки гавран. Одомоћиле се птице јер помно су посматрале ситуацију. Данас су ме посетила два шумска голуба а видим меркају и две гугутке. Имам срећу да је иза моје куће зеленило. Немам потпуну срећу да живим далеко од гужве. Додир са природом чини ме човеком. Све ми је потаман. На жалост то напајање брзо троше разни енергетски вампири ( читај баксузи ). Озлојеђењи људи вазда те жацкају оним заједљивим погледима, отровним речима и сл. Највећа си мета ако виде да из тебе исијава позитива. То ти нико неће опростити. Зашто да неко ремети ову озлојеђену идилу која влада? Стварно срамота...

Јутарње буђење добијам од птица, узвраћају ми песмом свако зрно које им поклоним. Захвално ми певају а ја седнем и слушам па се некако разнежим. Такав сам од рођења, увек сам волео природу. Некако сам у њој слободан као код куће. Међусобно се поштујемо и то је традиција. Када је посетим не правим буку ничим. Не остављам иза себе смеће, не дивљам као већина зевзека који малтретирају биљни и животињски свет. Не ловим животиње из спорта јер то је лицемерје савременог човека. Поштујем лов који подразумева преживљавање али не могу и нећу да разумем ловце који иду у хајку на ово мало животиња које живи у свету. Фрајери се наоружају и лове. Шта лове? Зечеве, фазане, срндаће ма све што миче. Некад пожелим да неко њих лови. Исти ти ловци остављају патроне по природи. Зевзече уз ракију и пиво. Шенлуче и то је то. Не могу да замислим да ће неко фазана у једној шумици да убије како би се хвалио како је опасан стрелац. Ко ће повремено да се у тој шуми јави? А фазанче мало мало па викне: '' овде сам!''... Људи су се толико наоружали против малих зецова да имам утисак као да крећу против елитних антитерористичких јединица. Еј бре то су мали зецови!

Несавесни људи прскају отровом воћке, и поред апела пчелара они не хају. А када би пчела нестало ни једна биљка не би више рађала, свет би стао. Али објасни ти магарцима основе природе. Реке су нам препуне ђубрета. Баца се ђутуре. Баш их брига. И опет објасни ти магарцима да све што баце све се то врати у кашику којом уносе храну у себе! Ја се само сетим када смо на брду Град пронашли мали изворчић воде који је цигуљао онако стидљиво. И спроведемо воду до брвнаре да сипа полако у буренце. Пет минута јој је требало да напуни малу флашицу од кокаколе. И наједном долазе баје да се размећу. Ово треба урадити овако и онако. Разводити по насељу извор. Један оће да пере судове, други да залива башту и није прошло месец дана у тој општој помами и похлепи, воде нестаде. Заврну природа вентил. Ево годину дана прође ње више нема а нема ни оних који су хтели да је арче... И објасни ти магарцима да из мале барице не можеш створити језеро.

На брду Град почели су опет да праве кућице и сл. Али, не вреди, наш човек дође и прави како му се навре па сада брдо Град изгледа шљаштећи. Неукусне грађевине, бетонерија, чак трпају и клима уређаје. Еј бре па то је природа, прави од природних материјала кућице да се оне иклопе у околину а не да штрче и зјапе ко аветиње. И објасни ти магарцима основе укуса...

Идемо на излет! Ура! Али чек само... Миладине јеси поњео решетку за роштиљ? Јеси поњо мали фрижидер? Јеси поњо душек? Јеси поњо сунцобран? Јеси поњо какве музике? Ћумур немој да заборавиш! И тако они понесу ( поЊесу) пола куће у природу и као то је неки излет. Музика трешти и ори се природним лепотама, птице су побегле од кичераја. Ћумур се трпа, решетка сија, вади се ладно пиво из фрижидерчића. Чепови пиче по лидвади зеленој да би рђали вековима. Кесе носи ветар као змајеве. Одоше господа кућама а природа нека регенерише пластике, кесурине и ко зна шта још већ. Али објасни ти магарцима да у природи од сувих грана ствара се сјајан жар, да не треба ћумур. Да нема потребе да се носе сунцобрани поред дебеле ладовине од дрвећа, да музика не треба у природи јер она нам пева својим хоровима зрикаваца, птица... Објасни ти магарцима да се у природи човек напаја енергијом живота ...

Поплава је у Мионичкој реци донела све оно што наш сељак КРНЕ у реку. Да само видите каква је тамо катастрофа као да је бачена атомска бомба. Милион флаша, гума од аутомобила, трактора и камиона. Канте, бочице са отровима. Природа је то некако прекрила, али када ходаш по том месту испод тебе жваћу флаше, ломе се тегле и увијају гуме. На једној страни праве туристичко место са као чистим амбијентом али са друге стране ђубре и јавашлук. То вам је као да бришете кућу па све стрпате под тепих. И објасни ти магарцима да је смеће зачаран круг који се враћа тамо одакле је и пошао.

Ето... Мало сам се изјадао...

11.5.2014.г. Иван Стефановић