Мали човек погурен и снен...
Под окриљем ноћи два човека су тихо радила... Тишину је реметио штампач пљуцкавац а њих два су помно пратили да ли ће се разлити мастило на паус папиру. Када би процес штампања био готов брзо би хватали папир и дували у њега. Треба то после носити у штампарију. Биле су то оне мрачне деведесете. Није било друштвенох мрежа, ма није бре било интернета. Појам је био и мобилни телефон. Ове две сподобе које су радиле под окриљем ноћи заправо су штампале први билтен опозиције. Да вам не причам како се долазило до штамприје и доносило од ње у Косјерић. Ове две сподобе заправо су Бранко Остојић ђица и ја ( Иван Стефановић ) . Радили смо '' Реч СПО-а ''. То је оно време када је ова странка имала образ и част бар у свом чланству, оперативцима за разлику од лидера. Тако смо ми у то време пробијали медијски мрак. Данас је све другачије. Сада имаш друштвене мреже које преносе реч у секунди и до 100 000 људи! А у оно време један билтен од осам страна ишао је од руке до руке и чувао се као реликвија. И да вам искрено кажем био је већи ефекат него било која друштвена мрежа. Требало је имати храбрости да узмеш те новине и носиш у руци.
Данашња времена своје протесте своде на пуки клик мишем где се лајкују статуси, приче и сл. До душе оно што смо Бранко и ја радили са муком данас то заправо можеш сам на компјутеру очас посла.
Виртуелни протести су попут балона, надувају се и пукну. Стварни бунт малог човека заправо и не постоји. Тај мали човек које чини човечност протеран је из сопственог света. Он је погурен, ћути и не меша се. У себи тиња гунђајући у браду мада је и у њу почео да сумња... Мали човек има три избора али се држи два. Један је да ради у државним фирмама које неумољиво пропадају или код приватника који неумољиво обезвређују достојанство радника. Трећи избор је да се лупи шаком о сто и каже : '' Ало докле више?''...
Мали човек ћути. Не пита се ништа а свој посао држи чврсто ко дављеник за ону сламку. Трпи и ћути. Слеже раменима и нада се нечем. А властодршци дал' ови државни или приватни неумољиво газе све моралне аршине. Мали човек се толико повио наметима да пристаје радити код приватника и по шест месеци без плате. Нада се нечему, можда плати од прошле године. То је показатељ колико се заправо мали човек смањио, скупио и утеро себи страх у кости.
Мали човек се осамио. Параноја кружи од разних завера. Сви се плаше једни других. А не схвата мали човек да слога чини јак чопор. Разједнињен и подозрив постаје немоћан на свакој неправди. Зато мали човек иде погнут, утучен у појам јер и даље не схвата да отуђење од других заправо је и цео трик да се влада над свима нама. Типичан пример су прошли избори у Србији. Пола бирача није изашло на изборе. Један проценат је прекрижио листе, неки проценти су отишли на ове и оне. И кад се смућкаш, заваладали су ови данашњи са својим чопором малог човека. Тај чопор није велик али је чопор који се чврсто држао своје стране и победио велику масу разједињености. Највише ме плаши чопор уједињених приземности. Тај страх је оправдан. Ево га сада хара Србијом.
Мали човек се показао у овим поплавама као један велики чопор који је бранио своје гнездо. Ипак, све је то кратког даха. Поново се мали човек вратио сопственој самоћи. Поново даје за право онима који га тлаче да га још више притиска разним наметима и неправдама.
И за крај да вам пренесем један типичан пример малог човека.
Један мој познаник гунђа на председника општине Косјерић. Овакав је те онакав. Ја га питам зар ниси гласао ти СНС? А његов одговор гласи: '' Јесам, гласао сам Вучића а не Милијана''... И шта човек више да каже и теоретише?
Када укључимо мозак можда нам буде и боље...
Иван Стефановић
Данашња времена своје протесте своде на пуки клик мишем где се лајкују статуси, приче и сл. До душе оно што смо Бранко и ја радили са муком данас то заправо можеш сам на компјутеру очас посла.
Виртуелни протести су попут балона, надувају се и пукну. Стварни бунт малог човека заправо и не постоји. Тај мали човек које чини човечност протеран је из сопственог света. Он је погурен, ћути и не меша се. У себи тиња гунђајући у браду мада је и у њу почео да сумња... Мали човек има три избора али се држи два. Један је да ради у државним фирмама које неумољиво пропадају или код приватника који неумољиво обезвређују достојанство радника. Трећи избор је да се лупи шаком о сто и каже : '' Ало докле више?''...
Мали човек ћути. Не пита се ништа а свој посао држи чврсто ко дављеник за ону сламку. Трпи и ћути. Слеже раменима и нада се нечем. А властодршци дал' ови државни или приватни неумољиво газе све моралне аршине. Мали човек се толико повио наметима да пристаје радити код приватника и по шест месеци без плате. Нада се нечему, можда плати од прошле године. То је показатељ колико се заправо мали човек смањио, скупио и утеро себи страх у кости.
Мали човек се осамио. Параноја кружи од разних завера. Сви се плаше једни других. А не схвата мали човек да слога чини јак чопор. Разједнињен и подозрив постаје немоћан на свакој неправди. Зато мали човек иде погнут, утучен у појам јер и даље не схвата да отуђење од других заправо је и цео трик да се влада над свима нама. Типичан пример су прошли избори у Србији. Пола бирача није изашло на изборе. Један проценат је прекрижио листе, неки проценти су отишли на ове и оне. И кад се смућкаш, заваладали су ови данашњи са својим чопором малог човека. Тај чопор није велик али је чопор који се чврсто држао своје стране и победио велику масу разједињености. Највише ме плаши чопор уједињених приземности. Тај страх је оправдан. Ево га сада хара Србијом.
Мали човек се показао у овим поплавама као један велики чопор који је бранио своје гнездо. Ипак, све је то кратког даха. Поново се мали човек вратио сопственој самоћи. Поново даје за право онима који га тлаче да га још више притиска разним наметима и неправдама.
И за крај да вам пренесем један типичан пример малог човека.
Један мој познаник гунђа на председника општине Косјерић. Овакав је те онакав. Ја га питам зар ниси гласао ти СНС? А његов одговор гласи: '' Јесам, гласао сам Вучића а не Милијана''... И шта човек више да каже и теоретише?
Када укључимо мозак можда нам буде и боље...
Иван Стефановић
Коментари
Постави коментар