А куд сам кренуо без ње?

Ако немам љубави где сам то пошао? Где ћу ја такав у свет огољен зборити о правди? Ако немам љубави како ћу допрети до хладних срца? Ко ће ме чути?

А куд сам то кренуо ових дана? Стегнутог срца, зарвженог ума... Као пузавице око мојих мисли сплеле су се речи света, речи горчине... А нигде никог у тој причи а препуна сала... Дошао сам зборити о правди, будити умове али негде сам у том жару оставио љубав... Док сам грмео и севао само сам на тренутак заглушио ове зидове и на трен осветлио лица... Без љубави тренутно засијам и протутњим умовима што спавају. Са њом улазим без икаквих корачница, без заслепљујућих рефлектора. Љубав кад збори она загреје промрзла срца осећањима која имају хиљаду благих додира нежности... Ко може одолети љубави? Тврда срца, изгубљени светови што босоноги тумарају по трновитом путу? Не! Они су тамо све док љубав не позове... Нема тог живог бића које је имуно на љубав...

Да немам љубави не би се чула ни реч од мене... Она је ту увек. Чека ме са истим жаром, брине за мене, моли Бога да ми опрости лутања и увек  загрли са својих хиљаду нежних додира који голицају ову стегнуту душу... Она ми вида ране својим погледима.  Ожиљци нестају њеним уснама.

Да није љубави а шта би то ја био? Неки тамо двоноги човек што ревосно обавља све земне задатке, ћути, и по задатку исцрта осмех среће... То бих ја био без ње...

Иван Стефановић

18.8.2014.г.