НЕ ВРЕДИ или МОЈ ДЕДА И КК ЦРНОКОСА

Мислио сам да нећу имати потребе да се поново оглашавам поводом КК „Црнокоса“, али међутим. Опет ме чуди моје доскорашње чудо невиђено.

Тај клуб, за кога здушно навијам, јер сам Косјерац, а то ми онда следује по рођењу, од мојих познаника из Спортске хале у Ужицу, за Супер лигу, ове године, позајмио је, и на моје инсистирање, део опреме без које се не би могло одиграти наведено такмичење у новој спортској хали у Косјерићу. Један део опреме позајмљен је, колико знам, и из Лучана и Ариља.

Људи су им изашли у сусрет када је требало и такмичење је завршено.

После тога, почињу проблеми који још трају. Сад се понашају као да су позајмљено присвојили.

Прво сам, својевремено,  звао телефоном да се ствари врате у халу у Ужице, а потом сам слао СМС поруке на више телефона, члановима управе. Онда сам и лично молио када смо се сретали у Косјерићу. Али, не вреди. Нећу никога по имену помињати пошто можда сад више нико и не постоји. Сад се само чудим. Мене опет зову из хале у Ужицу!

Ново првенство само што није почело.

 

Некада, као млад, дошао комшија у двориште мога деде Драгољуба у Косјерићу и пита да узме мердевине. Требају му да нешто заврши. Деда каже да би му их радо дао али се нешто не осећа добро. Оде комшија.

Питам деду бојажљиво  шта му је, је ли болестан? - Што не даде човеку мердевине?

Деда каже: - ма дао бих ја њему мердевине него не могу да их вратим. Боле ме леђа, а мердевине тешке. Требаће ми ускоро. Не вреди.

 

Ја сам ту лекцију научио пре 50 година. Још се трудим да никада не окаљам образ. По објављивању овог текста биће ми и савест мирнија.

 

С поштовањем

навијач Црнокосе

Андрија Марковић

 

Ужице септембра 2014. године