Кад ти покуца сиромаштво на врата...
Седим у соби, спремам нови сет фотографија за Националну географију и док меркам коју ћу фотку да уврстим у ужи избор зачух глас: '' Газда, има ли кога кући? ''... Помислио сам да су продавци јабука, али не... Пред мојим вратима стајао је човек са брадом, на рамену пртена торба а он је у истрошеном оделу. Човек ми се обрати: '' Иване зар ме не препознајеш ''? Нећу вам рећи његово има али то је мој друг из војске. Заједно смо служили 1993 године у Ваљеву. Сећам га се као једног виспреног момка са умним речима... Био је у неком свом свету...
Покрали су га у једном месту па је остао без новца и докумената и покушава да дође до куће... Наравно дао сам му колико сам имао новца а на жалост и сам сам танак у новчанику али надам се да ће му та сума помоћи. Журио је, било му је непријатно. Док сам га испраћао до капије у кратким цртама ми описа досадашњи живот. Био је ожењен, нема деце, развео се, постао је технолошки вишак пре две године радивши на железници. Од тада иде и сналази се. Ради физикалије јер са његовом школом нема посла у овој држави.
Трудио се да остави добар и културан утисак. Но, собзиром на моје велико искуство у комуникацији са људима видео сам колико је човек уморан, потрошен и разочара. Ово је други случај у овој седмици да налетим на овакве људе. Гладан је и жедан али понос му неда да затражи. Само је тражио 50 или 100 динара да нешто му се нађе успут. Почео је да обилази и манастире. Био је и на Косову. Највероватније ће се замонашити у манастиру али сада вам нећу рећи у ком због његове приватности. Богу хвала да сам бар мало могао помоћи овом човеку...
Мучна тишина ме прати док сам улазио у кућу. Зађе сунце за брдо, помрачи се светло, појави се уместо месеца некаква туга у мени. Сваким даном све је више људи који губе достојанство јер им га политика и неспособне власти одузимају. А ми који још имамо неки посао и копрцамо се над авети беде, правимо се да они не постоје. Мантрамо у себи: '' Неће ваљда и мене снаћи''...
Баш због тог игнорисања беде и туге која сналази све више људе око нас ми постајемо хладни и себични. Нико ником више не помаже, сви се отуђују једни од других. А породице из дана у дан пропадају. Посао се губи преко ноћи, здравље испари као кап воде у пустињи, слога се истопи као снег на длану...
Уколико се не пробудимо на време, све ће нас задесити ова прича коју данас видех и која ми покуца на врата. Свестан сам да је на путу ка мени и иде полако непожељна прича звана '' технолошки вишак ''. Свестан сам свега што нам долази. Да ли су остали свесни?
Ми смо драги моји грађани ове општине, државе просто препуштени стихији пропадања. Нико не мари више за нама. Толико су се осилили да им просто више и не требамо. Али авај народе мој, ти као да си хипнотисан па на сваким изборима гласаш за њих пуном снагом да би после тихо умирао у беди, неправди и болести...
Да ли ћеш се народе мој пробудити и рећи гласно '' НЕ '' свим политичарима? Да ли има нада да пробудимо достојанство живота?
Покрали су га у једном месту па је остао без новца и докумената и покушава да дође до куће... Наравно дао сам му колико сам имао новца а на жалост и сам сам танак у новчанику али надам се да ће му та сума помоћи. Журио је, било му је непријатно. Док сам га испраћао до капије у кратким цртама ми описа досадашњи живот. Био је ожењен, нема деце, развео се, постао је технолошки вишак пре две године радивши на железници. Од тада иде и сналази се. Ради физикалије јер са његовом школом нема посла у овој држави.
Трудио се да остави добар и културан утисак. Но, собзиром на моје велико искуство у комуникацији са људима видео сам колико је човек уморан, потрошен и разочара. Ово је други случај у овој седмици да налетим на овакве људе. Гладан је и жедан али понос му неда да затражи. Само је тражио 50 или 100 динара да нешто му се нађе успут. Почео је да обилази и манастире. Био је и на Косову. Највероватније ће се замонашити у манастиру али сада вам нећу рећи у ком због његове приватности. Богу хвала да сам бар мало могао помоћи овом човеку...
Мучна тишина ме прати док сам улазио у кућу. Зађе сунце за брдо, помрачи се светло, појави се уместо месеца некаква туга у мени. Сваким даном све је више људи који губе достојанство јер им га политика и неспособне власти одузимају. А ми који још имамо неки посао и копрцамо се над авети беде, правимо се да они не постоје. Мантрамо у себи: '' Неће ваљда и мене снаћи''...
Баш због тог игнорисања беде и туге која сналази све више људе око нас ми постајемо хладни и себични. Нико ником више не помаже, сви се отуђују једни од других. А породице из дана у дан пропадају. Посао се губи преко ноћи, здравље испари као кап воде у пустињи, слога се истопи као снег на длану...
Уколико се не пробудимо на време, све ће нас задесити ова прича коју данас видех и која ми покуца на врата. Свестан сам да је на путу ка мени и иде полако непожељна прича звана '' технолошки вишак ''. Свестан сам свега што нам долази. Да ли су остали свесни?
Ми смо драги моји грађани ове општине, државе просто препуштени стихији пропадања. Нико не мари више за нама. Толико су се осилили да им просто више и не требамо. Али авај народе мој, ти као да си хипнотисан па на сваким изборима гласаш за њих пуном снагом да би после тихо умирао у беди, неправди и болести...
Да ли ћеш се народе мој пробудити и рећи гласно '' НЕ '' свим политичарима? Да ли има нада да пробудимо достојанство живота?
Коментари
Постави коментар