Србијо чемерна...

Србијо... Ишарала те јесен па су ти брда надахнута погледима оних што још гледају твоје природне лепоте. Дивна моја земљо Богом дата незахвалном народу који те сваки дан ружи отпацима по потоцима, шумама и ливадама. Лепото моја од домовине, земљо анђела... Изродила си земљо јунаке, песнике, писце, научнике, говорнике и вође све док једног дана нису бацили око на твој сјај и лепоту. А онда су кренули да те прљају из године у годину...



Избледели су трагови корака ђедових опанака, оног што пређе Албанију и врати се жив у Србију. Нису успели да га убију ни шиптари, ни први светски рат а ни други. Али у миру убише те комунисти... Другог ђеда смакоше немци захваљујући србину који га одаде. А у миру комунисти су ти комунисти држали говоре код споменика као да си ти био партизан а заправо покупише те са њиве. Тарабе старе одавно је зуб времена појео. Чини ми се као да заједно са њима време грицка и сећања на свете претке...

Где је Србија данас? Ено је на коленима. Стукнута и макнута, откинута и такнута. То је нека земља у којој се народ одриче сопствене прошлости, принципа и циљева. Испуњена је најгорим сортама издајника који су се наметнули као вође. Али авај, да ли смо ми као народ чисти? Прихватили смо после другог светског рата безбожништво и здушно издали Бога, веру и претке који су је бранили животима. Колективни издајници добили су кратак мир од неколико деценија живећи у изобиљу да би на крају тако отровани разметањем изгубили све. О како кратко потраја исплата одрицања и како се одужи отплата крвава и чемерна.

Живећи у комунизму одсечени од корена постајали смо све гори и гори као људи. Какав је то свет који мисли да ће изградити материјално божанство одричући се исконске вере коју носи као своје наслеђе. Тај свет гледамо данас ако уопште можемо да видимо испод вела слепила. Тражимо излаз али њега нема. Вазда тумарамо погледима по земљи и нигде тих врата спаса. Тешко је слепцу да потражи у мраку излаз а ми смо народ духовно ослепео и занемео. Нико да завапи у себи Богу, нико да отвори духовне очи, сви су и даље везани стеченим наслеђем комунизма. Јавно смо се одрекли Бога и надамо се неком добру деценијама. Ту је сав срж и бит проблема. Али џаба... Већ ће кренути да ме стукавају модерним схватањима да сам затуцан религијом. А ниђе ја не видим овде религију, ја вичем о вери исконској у срцу и уму који се везује за опште добро а оно једино обитава неискварено у Богу.



Тамни облаци над Србијом. Не виде нас више одозго ни Свети Сава, ни Владика Николај, ни отац Јустин, ни последњи анђео који нас је напустио Павле... Лију сузе данима не би ли направили бар малу пукотину у тами која би пропустила светлост. Али срби чврсто стисли капке и надају се светлу одоздо...

Док у Србији сељак по десет година парничи због труле крушке на међи са комшијом нестаје наше снаге да се одупремо свакој пошасти. Док србин луди сваки дан проводи време уз индијске и турске серије лопови му краду земљу парче по парче. Док србин луди штити параду педера у престоници му вијори застава велике Албаније. Док србину лудом и блесавом глад веже црева вође му уводе државу у ропство без борбе. И док србин луди, блесави и шунтави по славама збори о вођама странака Србија постаје једна проклета авлија испуњена народом који дугује велико покајање онима који су је стоврили блиставу и јаку да би је се сопствени народ одрицао за бесцење...

Е моја Србијо, душо моја...