О шта се то тами у Србији светој?

О шта се то тами у Србији светој?

Толико су нам причали о мраку да смо почели да се мрачамо на њему. А сви смо некако потамнели па се размећемо тамом ко некад на сунцу... Хтеде Бог да нам осветли мрак али ми повикасмо: '' Немој Господару, боле нас очи од те чудне појаве што бљешти, врати нам мрак да поново видимо! ''

Чудна ли народа још чуднијих ли вођа! Улоге су се замениле у свим сферама живота... Анђели марш на небо! Ви миротворци у пензију, ви мудри на боловање, а ви духовници мрш' у прогон! А ти Боже јеси рекао да имамо слободу избора? Јеси! Е не мешај се више...

Но, добри Бог не меша се у наше изборе али дужан је да спашава оне који су мањина и који му се и даље моле. Ал' и те ће они пронаћи кад тад! Неће тај анђеоски покрет више овде моћи да ради ту неку расвету, све ћемо да погасимо!

Остале су само шибице, последње прилике да се кресне пламен. Али авај, шибице су забрањене јер у овом мраку лако се деси пожар. Па куд ће господари таме ако букне ватра и раздани се мрак? Нека пада киша! Нека окисну све шибице овог света. Неће онда бити ватре! Господар седи и сам изненађен креативним предлозима људске памети. О како су му слуге добре! Ваљда се понашају ко потурице. Од Анђелске су крви али као мали васпитани су у тами па морају доказати господару да су три пута бољи од демона...



Смрачи се...

У мраку видиш оно што ти неко други прича да је видео. А нека језа обузела народ... Смирују их сваким даном преко разгласа да ове крикове, шкирпе зуба морају поднети да би нам било после боље... Из дана у дан све се више чује бука, крици, шкрипе зуба, там там ударања у груди и раздирање груди... Језа је све већа...

Требе нас полако неко шапну... Али пријавише га они што се плаше да ради против свог народа и државе...

Неко помисли о да ли има на свету живих чувара шибица. Тако би да креснем једну и запалим све... Но киша је падала...

Негде у некој пећини живела је мала група срећних људи... Богати су им се смејали у тами. Трубили су им скупим возилима, гађали их камењем као затуцане лудаке који су некада били људи од мисли, ума и вере. Намножила се гомила глупака који чине већинску масу којом влада господар обора. Као да гледаш како свиње грокћу смејући се срни, сови, ланету, лаву, тигру, коњу... Грок, грок, грок! У тој малој пећини ритавих људи, прљаве косе, усмрђених одора чувале се шибице... Њихов ум издигао се у небеса и њихове очи гледале су светло а светло им показа где људи живе. Онај који је прихватио мрак њему је све кадилак, онај који воли таму за паре има даму. Онај који воли тмину тај не зна за истину, онај што пригрли мрачну реч пре гонга изгуби меч...

Када ћемо Господе запалити свет? Питаше ритари из пећине... Нека се још опусте, нека остане само богат Господар који ће толико бити похлепан да ће и оној десној руци узети све. Е тада ће наступити бес али још не палите ништа. Тек кад и њега потроше и упадну у очајање онда запалите шибице... Обрати им се Господ.

Кад занеми реч, кад се прогна кураж, кад се мудрост сакрије, кад се утеха прогна биће задњи знаци пред најгоре време...