Некад било и то је то...
Повела се прича о изласцима у град у Косјерићу. Па млађи питају како је било? А онда схватиш да си део старих времена у којима је било јако пуно друштвених догађаја. Данас просто немаш друштвене догађаје. Све се то своди на неко натезање...
Кафане су деведесетих вазда биле пуне људи. Од Злајине пицерије па до Мануса, Евергрина, Проте итд. Било је разноликих генерација које су чиниле цео друштвени систем ове вароши. У Вожду ( данашњи Сони ) била је једна карактеристична појава звана '' удри ме до зоре '' са народњацима. Док је забавна музика држала империју. Временом све се окренуло па данас просто немаш честито место где би слушао неку здраву рок музику. Жалосно је то што смо за време ратова и бомбардовања имали више људи и расположења него сада у овој демократији и '' миру ''. Моја генерација када је требала да кулира, зарађује она је вазда имала мобилизације, сирене за узбуну, демонстрације и протесте. Али ништа нам није могло сломити младалачки дух.
Данас када прођеш Косјерићем увече можеш да видиш тек по неког иксана како хита кући и керове који се повлаче у своје брлоге.
Друштвени догађаји данашњих генерација свели су се на копије безличних идеја. Задњи догађај био је да славе ноћ вештица. Главна фора да се маскирају и то је то! Нама је главна фора била да код Тешице у кафићу спонтано правимо шегу. Па се деси идеја да сви ћуте у кафани. Пантомимом смо наручивали пића и туре па кад дођу нови гости нађу се у чуди, толико људи на једном месту, сви ћуте па и конобари. А ми се тресемо од смеха у себи и уживамо у спрдњи. Исто једне прилике сви седимо на поду и пијемо пиће, па можете мислити придошле госте какве су фаце сложили у чуђењу.
Данас је највеће досегнуђе кафана да дође лик са синтисајзером и вошти програмску музику. А ми смо рецимо једне вечери сасвим спонтано организовали једну сјајну свирку. Најме, Зилџо, Димче и ја одсвирамо једну свирку која је била једна од најјачих у мојој скромној музичкој каријери. Најбоље спонтано извођење имали смо са песмом '' Месечина '' која је трубачка песма а ми са акустарама у блуз фазону отпрашимо ствар да ми је и дан данас жао што нико то није снимио... Код Каранца у кафани радили смо акустичне рок свирке! Ма свугде је било неких друштвених догађаја.
Сада су времена сведена на мобилну телефонију где мали компјутери леже у шакама свих генерација. Њихове брзине процесора су јаче него стоних рачунара које смо ми имали кући. Фејсбук је заменио друштвена дешавања уживо, сада свако има своју ФБ страницу где креира сопствени профил без икакве бојазни да има препреке и реалну борбу за место у друштву. Данас ти може и некакав клињар да паметује на Фејсбуку док би у реалном дружењу могао то само да сања. Помериле се границе па нема више ни мере ни поштовања.
Данас клинци немају појма ни да се потуку. Некад је то била ферка, један на један, данас они чопоративно крену на једног не марећи за последице. Данас је фора да се проба вутра и да кулираш у њеним фантазијама. Данас је фора да дечаци буду пицнути ко девојчице а девојчице су лутке барбике и ако је икако могуће да им фаце буду баш као те пластичне лутке.
Све се данас своди на галаму. Па се рецимо у кафићима у некој песми надвикавају уместо да певају. Све је то ко кад штроје јарца, нигде гушта, нигде мерака...
Клинци су опседнути теретаном али не у спортском размишљању. Они се загледају у изражене мишиће, па проводе време за огледалом дивећи се својим гузовима, бицепсима и сл. Девојке иду у теретану како би одржале линију јер онако мршаве и даље сматрају да су им гузице велике. А кад се престане са дизањем тегова мишићи одма губе свију дефиницију. А тако вам је то у свему када се ради па престане...
Спорт није више игра, то је сада све вуци - потегни. Сви би да буду неке звезде сањајући престиже на пиједесталу дивљења маса... Па би родитељи да свака трећа кућа има по једног Новака Ђоковића, евентуално кошаркашку звезду или фудбалску. Па их спрате у клубове и петљају им се у све.
И тако...
Не знам што сам ово написао али можда некоме буде на корист ;)
Кафане су деведесетих вазда биле пуне људи. Од Злајине пицерије па до Мануса, Евергрина, Проте итд. Било је разноликих генерација које су чиниле цео друштвени систем ове вароши. У Вожду ( данашњи Сони ) била је једна карактеристична појава звана '' удри ме до зоре '' са народњацима. Док је забавна музика држала империју. Временом све се окренуло па данас просто немаш честито место где би слушао неку здраву рок музику. Жалосно је то што смо за време ратова и бомбардовања имали више људи и расположења него сада у овој демократији и '' миру ''. Моја генерација када је требала да кулира, зарађује она је вазда имала мобилизације, сирене за узбуну, демонстрације и протесте. Али ништа нам није могло сломити младалачки дух.
Данас када прођеш Косјерићем увече можеш да видиш тек по неког иксана како хита кући и керове који се повлаче у своје брлоге.
Друштвени догађаји данашњих генерација свели су се на копије безличних идеја. Задњи догађај био је да славе ноћ вештица. Главна фора да се маскирају и то је то! Нама је главна фора била да код Тешице у кафићу спонтано правимо шегу. Па се деси идеја да сви ћуте у кафани. Пантомимом смо наручивали пића и туре па кад дођу нови гости нађу се у чуди, толико људи на једном месту, сви ћуте па и конобари. А ми се тресемо од смеха у себи и уживамо у спрдњи. Исто једне прилике сви седимо на поду и пијемо пиће, па можете мислити придошле госте какве су фаце сложили у чуђењу.
Данас је највеће досегнуђе кафана да дође лик са синтисајзером и вошти програмску музику. А ми смо рецимо једне вечери сасвим спонтано организовали једну сјајну свирку. Најме, Зилџо, Димче и ја одсвирамо једну свирку која је била једна од најјачих у мојој скромној музичкој каријери. Најбоље спонтано извођење имали смо са песмом '' Месечина '' која је трубачка песма а ми са акустарама у блуз фазону отпрашимо ствар да ми је и дан данас жао што нико то није снимио... Код Каранца у кафани радили смо акустичне рок свирке! Ма свугде је било неких друштвених догађаја.
Сада су времена сведена на мобилну телефонију где мали компјутери леже у шакама свих генерација. Њихове брзине процесора су јаче него стоних рачунара које смо ми имали кући. Фејсбук је заменио друштвена дешавања уживо, сада свако има своју ФБ страницу где креира сопствени профил без икакве бојазни да има препреке и реалну борбу за место у друштву. Данас ти може и некакав клињар да паметује на Фејсбуку док би у реалном дружењу могао то само да сања. Помериле се границе па нема више ни мере ни поштовања.
Данас клинци немају појма ни да се потуку. Некад је то била ферка, један на један, данас они чопоративно крену на једног не марећи за последице. Данас је фора да се проба вутра и да кулираш у њеним фантазијама. Данас је фора да дечаци буду пицнути ко девојчице а девојчице су лутке барбике и ако је икако могуће да им фаце буду баш као те пластичне лутке.
Све се данас своди на галаму. Па се рецимо у кафићима у некој песми надвикавају уместо да певају. Све је то ко кад штроје јарца, нигде гушта, нигде мерака...
Клинци су опседнути теретаном али не у спортском размишљању. Они се загледају у изражене мишиће, па проводе време за огледалом дивећи се својим гузовима, бицепсима и сл. Девојке иду у теретану како би одржале линију јер онако мршаве и даље сматрају да су им гузице велике. А кад се престане са дизањем тегова мишићи одма губе свију дефиницију. А тако вам је то у свему када се ради па престане...
Спорт није више игра, то је сада све вуци - потегни. Сви би да буду неке звезде сањајући престиже на пиједесталу дивљења маса... Па би родитељи да свака трећа кућа има по једног Новака Ђоковића, евентуално кошаркашку звезду или фудбалску. Па их спрате у клубове и петљају им се у све.
И тако...
Не знам што сам ово написао али можда некоме буде на корист ;)
Коментари
Постави коментар