Но Етно чини нешто изузетно!

Хладно вече... Из даљине допиру звуци, риф гитаре сече бритко успавани град! Ветар носи ритмове уз снагу басова.  Косјерић, децембар 2014-те вече где сам био на проби и свирци бенда Но Етно...

Знам их кад су били мали чупавци. Сада су то људи који изгарају у својим сновима. Са муком и огромном жељом корачају ка врху. Само знају њихови родитељи и ми који смо уз њих са колико муке треба одржати један рок бенд. Немају простор у Косјерићу где би вежбали, сналазе се по собама својих кућа. На жалост Косјерић никада није марио за младим талентима. Овде просто мораш сам да се бориш за своје парче неба које ти припада...

[caption id="attachment_2872" align="aligncenter" width="470"] фото: Иван Стефановић[/caption]

Ови млади таленти доспели су на топ листу радија '' 202 ''. Иза себе имају доста свирки. Стварају своје песме. Шире бунт културе над колосом шунда! Храбро се боре за своје снове! А данас стварати рок бенд у Србији је исто што и борити се за културу. Док је ње било у животу рок бендови су имали више простора, ма све са укусом имало је простора.

Кристијан и ја смо се договорили да дођем на пробу и мало их фоткам. Мада у плану је и снимање спота. Дочекао нас је срдачно и домаћински Дарков отац Микош! Свирка је почела у хладној соби али врелих рифова! Има и већа просторија али тешко то загрејати за два три сата свирке. Онако стиснути почели смо са радом. До душе Микош и ја смо престајали уживајући у сјајној свирци ових младих рокера. А мило нам! Свирају звуке наших младости.

'' Размичеш завесе и гледаш обећани град. Светла се пале и тиња жеља у теби'' ...  Као да је Миланов дух био присутан те вечери, као да сам негде у оној сенци прозора видео себе пре неких двадесет година како ме носе снови на великој позорници пред хиљаду људи и врелине рефлектора. Невероватно путовање у глави. Али кад је звук прави, када се достигне та енергија свирке сва су чуда могућа. А ти момци су чудо! И морамо им помоћи како знамо и умемо. Они су наш свети грал у тами једне вароши. Они нам доносе светло и морамо га разбуктати како би призори били јаснији.

 

[caption id="attachment_2874" align="aligncenter" width="470"] Фото: Иван Стефановић[/caption]

Када видим колико ови момци изгарају у жељи да досегну звезде а колико је ова варош хладна према њима ( не мислим на публику већ на власт која ни прстом да мрдне не само за ове момке, већ за све младе) увек ми кроз главу прођу стихови: '' Моје су небо везали жицом, по моме мозгу цртају шеме. Желе још једну копију своју, да њоме врате нестало време ''... Ови момци нису ничија копија, њихово небо је препуно живих боја које одудара у овим временима. Борећи се за њихово небо и ми добијамо своје парче које није у жицама, није у туђим шемама. То је небо слободе драги моји...

[caption id="attachment_2875" align="aligncenter" width="470"] Фото: Иван Стефановић[/caption]

И на крају момци отпрашише мени омиљену песму од Азре. Уз моћан бубањ са снажним басом фендер плови на соло гитари док глас пева стихове: '' Смрдљиви град затвара подруме. Смрдљиви град затвара улице. Смрдљиви град је задовољан собом, структуре га добро фурају '' ...

Ови стихови Џонија Штулића јасно описују данашње време и ако су писани пре неколико деценија. Затварамо све и постајемо смрдљиви град задовољан собом. Ваљда нас навикавају на сиве обрисе па нам више и не сметају. Е баш због тога Но Етно ради нешто изузетно! Позива на буђење свести, буди нас оном енергијом коју смо негде загубили ми маторани! Зато смо дужни да им помогнемо како не би постали као и ми једна колотечина смрдљивог града који затвара подруме...

Иван Стефановић