Не постоји њихов и наш Бог о ти мали човече...

Крсна слава у Србији... Гости долазе...

Добро ми дошао! Боље те нашао домаћине! Цмок, цмок, цмок...

Гости стану пред кољиво, сврнче крст руком, узму мало вина, мало колача и кољиво. Гости већ заракијани, галаме... Хране и пића у изобиљу. Икона светитеља и Мајке Божије висе на зиду... А онда почиње стварност...

Па ђе си ти курче липови? Шта си то скомољо? Мора да си нешто јебо или те је нешто јебало!!! Рече припит лик са масним уснама од прасетине... Свећа стоји на сред стола и гори... Дим дувана направио завесу.

Крене тако прича, алкохол порумени лица, мало поремети оштрину слике у очима. Заборави се и разлог доласка али битно је да се једе и пије уз масне приче разних тема које обавезно као украс имају јебетање, напушавање, полизавање од курца, пичке, дупета...  То је наша стварност... Наши манири који су нам у ушима заживели па нам не сметају... Прихватили смо у изражавањима курац, пичку и дупе као основне поштапалице шале, критике и љутње. Курац, пичка и дупе су толико присутни у реторици да ме неће чудити ако дође време да се то примењује и на медијима и на предавањима...

Знамо да псујемо, знамо да уједемо речником оштријим од жилета, суровијим од уједа змије... Краси нас речник обогаћен порнографским вокабуларима. Али имамо доброту, имамо ту неку наивност која нас лако заведе у љутњу па се брзо  замрсимо у таквим ситуацијама. Имамо ми душу као народ и то је нешто што нас чини уздигнутим и ако ми сами једне друге спуштамо у блато. Чудан смо народ који Бога воли али га се одриче, који Бога моли а уједно га и псује, који тражи спас а другим подмеће... Јако смо чудан народ...



Знамо да се посвађамо око националног питања. Па кад дође Свети Трифун и Свети Валентин одма почиње кавга. Сви се трте својом вером а нико веру не живи... Богу нису умилна препуцавања ваш Валентин и наш Трифун. Богу је умилно када се душа каје за грехе, када шири добротољубље. Бог је један а ми људи смо га поделили на њихове и наше...

Католик Тома Кемпијски је написао једну сјајну књигу '' О угледању на Христа ''. Да ли сте свесни да је та књига била велика утеха у невољама код Срба за време ратова у доба краљевине? Предговор је написао свети Владика Николај Велимировић далеке 1926 године у Охриду... Ево малог дела предговора светог нашег оца Николаја:

'' Благо онима који читају ову књигу у данима муке, јер ће наћи утеху; и благо онима који је читају у данима среће, јер ће се благовремено наоружати за дане муке, неизбежне за сваког смртног... ''

Дакле, не постоји њихов и наш Бог! Господ је свима Господ. Универзални језик истинске вере је покајање, добротољубље, усавршавање живота од свих слабости. Један је Господ Бог и слава му на Небесима и на земљи. Када будемо прихватили Бога као истинског Оца према којем ћемо формирати животе, мржњи, братољубљу, зависти неће бити места у умовима. Мислите о томе драги моји читаоци...