Култура у Косјерићу...

Повела се прича о култури. Стицајем прилика био сам у том друштву. Сви причају о култури како је она неопходна и све се то своди на пуку констатацију.

Кажу да немамо биоскоп, да немамо представе. Ја се сећам колико је било некад тих представа и филмова али временом све је то било без посетилаца. Пре него што би покренули биоскоп или позориште морамо се позабавити општом културом народа. Али како ти данас да утичеш на некога са културом кад тај проводи највише времена за телевизијом?

Шта човек да каже када види да су и деца била на Гоци бенду у Марић сали? Деца су слушала оне чике како певају о швалерацији, инсинуацијама секса и радодајки. Како таквим људима да објасниш колико је битна култура детету? Да се разумемо, држава не брине за културу па како ће нека мала локална самоуправа да ишта поправи на културном пољу? Могла би али за то требају паре а политичари од тога немају никакве личне вајде...

Шта вреди оном васпитачу у вртићу који покушава деци да предочи лепе манире кад то дете дође кући и увече гледа Пинк звездице, Мале невесте, Сулејмане? Васпитач је изгубио битку чим се заврши смена...

КУД Максим Марковић је једно време био институција креативних људи. Имали су једно време и драмску секцију и обуку плеса. Данас је КУД М.М. сведен на пуко одржавање концерта и корача сигурним корацима ка мизерији. На жалост то је тако и нема шта ту да се претварамо да није... Просто ту нема погонских људи који желе или умеју да покрећу ствари и окупљају људе.

Спортском кошаркашком клубу се десило нешто и позитивно. Оставши без прве лиге клуб се коначно вратио спорту и деци. Па чујем како деца воле свог тренера. То је оно што је битно за нашу средину АМАТЕРСКИ СПОРТ! Аматерски спорт је био расадник талената и стециште креативних људи који су се надметали међусобно у спорту! Кошарка у Косјерићу није изгубљена, напротив ако се врати ономе битном а то су деца и млади таленти она ће бити величанствена. Док су зеленаши обигравали око клуба и политичари, видели смо колико је све то било чемерно...

Шта нама треба да би покренули културни живот општине?

Требају нам људи који имају смисла, снаге, енергије и креативности и којима неће бити руке везане политиком. Оно што политичари треба да ураде је да се не појављују тамо где ти људи раде и све ће бити одлично!

Чему зврји МАНУС? Чему зврји простор у ком је некада био Евергрин? Манус скупља буђ и мем, а бивши Евергрин постао је буђави магацин. Зашто те просторије општина или Дом културе не посвете неком креативном центру где би људи радили на пољу културе и спорта? Ако ћете да ми кажете да већ има креативни центар и зове се Коактива неможете ме убедити, то је власништво Титана, нама треба нешто што је општинско да би некада деца могла да учествују у слободној мисли рецимо на тему екологије. Креативни центар би био попут Линукса који је оперативни систем Open source. Коактива Титана је као Виндовс а овај креативни центар би био као Линукс.



Не треба ту пуно, чак напротив, почетак би био скроман али би се временом надограђивао и то би постала мека културе која би мога да пикрене и представе, филмове, дешавања и сл. Имамо људе који могу да креирају али једини услов је те људе не спутавати политиком!!!

То би био уједно један и медијско - културни центар који би могао да учини пуно на пољу културе. Простор бившег Мануса могао би да буде простор за бендове који би ту вежбали, радили концерте. Ту би могло пуно тога још да се дешава. Простор бившег Евергрина може да буде једна радионица где би млади и стари изражавали своје таленте од писања песама, прича, фотографисања, ликовних вештина, анимација, мини филмова итд. Оно што општина треба да уради је да подржи идеју и бар мало уложи средстава јер мало уложеног даће много позитивног ефекта овој депресивној средини.

Тај центар би стимулисао и друге организације, удружења јер би био са њима у сарадњи, па би и КУД М.М. покренуо себе и не само КУД већ спортски клубови,мали и велики.

Тај центар морља бити ослобођен сваке политике јер политика би све покварила. Да ли ико у општини има слуха за овакву идеју?

Надам се да ћемо једном успети да створимо нешто корисно, безазлено и стимулативно за ову средину, до тада остаје нам само да слежемо раменима и живимо ову депресију једне мале вароши...