Распни га! Распни!

Надвила се душа над понором тела и гледа ту тмину која из дана у дан све се више везује за земљу... Ћутим над понором страсти и страхова не примећујући да бранећи тело губим душу. А она упорно дозива овај ум што се расејао по свету па не може да се састави у једно...

Над понором хучи ветар па пронесе речи: '' Распни га, распни га ''!!! Кроз неку маглу видим три крста и три разапета човека. Онај у средини беше син Божији. Љубљен од народа јер почини чуда. Претвара воду у вино, хода по води, васкрсну Лазара из мртвијех, подиже непокретне. И гле чуда у народу, родила се љубав прем Христу! А онда када је говорио шта треба чинити да би се душа спасла, гле народа како промени своје лице јер им Христос рече да се дреше земаљског царства. Брзо се народ преокрену и од љубави према њему зачу се клицаји: '' распни га, распни'' !

И ако смо убили сина Божијег ми, људски род што се размножава светом, Он нам подари вечни живот васкрснућем. Исус Христос победи смрт смрћу!  Подари нам наду, смисао и пут живота! О како би овај живот био бесмислен да живиш и на крају умреш и после смрти да нема ничега. Чему онда смисао живота ако живиш тако мало да би на крају заувек нестао? Али, син Божији подари нам вечни живот покајања и смисао постојања...

Распни га, распни...

А сада је двадесет и први век...

Више не вичемо распни га али све га више заборављамо и све га више остављамо... Где смо ми хришћани у данашњем веку? Од горчине и срамоте могу само да ћутим. Шта да кажем умилном Богу? Да смо колебљивци и неверници, да нам је прече ово мало пропадљивог живота од вечног. Да смо постали немарни и равнодушни хришћани који су поделили Христову цркву на хиљаду вера. Да смо народ који ће своју веру мењати за неколико кованица новца или бедно обећање за боље сутра. Како да погледам у лице самом себи који се колеба и доводи у сумњу вољу Божију. Да сам ти толико предан не бих марио за свет и да ли ћу имати сутра шта да једем. Стидим се невере своје... А душа моја нагнута над понором тела кварљивог упорно дозива ове посрнуле удове на покајање...

О како је свет једна шарена лажа... О колико буке, светла и игре. О колико смо се појогунили и дрски да смо Бога сврстали у митове и легенде, варовања и затуцаности. Пре ћемо носити црвен кончић против зла него што ћемо се покајати од злих мисли и дела. Све ћемо прогутати осим истине да нам је једини смисао живота покајање, добротољубље и спасавање душе. Али не! И поред тога што је Бог дао молитву Оче наш и дао нам до знања да је он отац твој, мој, оног, овог и свих а ми и поред те чињенице се делимо на њега, тебе, мене, нас...

Распни га! Распни!!!

На Велики петак ми срби светосавска деца требало би да погнутих глава и црвених образа од стида завапимо опроштај. Треба да бризнемо у плач јер смо постали наопаки и страшљиви а потомци смо неустрашивих верујућих христових војника. Тако смо се лако одрекли Исуса Христоса да се спрдамо са вером. На Велики петак правимо забаве и веселимо се! Све смо претворили у опијање, преједање и угађање. Свештеници све више личе на оне фарисеје који су имали богатство и власт. Нигде пастира, свуда бизнисмена! Нигде светих примера скромности и врлина, свуда мантијаша у бесним колима. О како су се заљубили у скупоцене ствари и заглибили у то шљаштеће земне играчке. А кад пастира нема онда народ постаје варујући уместо верујући. Боже! Опрости! Не знамо шта радимо...

Распни га! Распни...

Идем и тумарам мислима, саплићем се немоћан у дрхтавој вери. Верујем али сумњам, знам али и не знам. Све што више сечем корење у земљи све више схватам колики је бесмисао заљубљивња у свет. Све што сам лакши од земаљских терета све већи је видик као да се попнеш на брдо. Боже колико смо јадни и ја први међу јаднима. Пролази живот тако брзо а ми га траћимо пропадљивим стварима. Ено запустеле куће, полако нестају а колико се људи боре да их имају и напуне разним светлуцавим стварима. Гордост нам је обузела ум.

Распи га! Распни!!!

Одричемо се зарад ситних и пролазних ствари. Дајемо душе за ово мало нечег што ништа није а нама се чини да је превише...

Распни га! Распни...



Натоварили су му тешки крст на леђа и повели га путем који и данас, две хиљаде година касније, носи име Улица Бола (Via dolorosa). Успут су га пљували, добацивали погрдне речи. Нашао се ту и један добар човек Симон из Киринеје, који се сажалио и помогао Господу да носи крст страдања. И једна добра жена, Вероника, истрчала је из куће и марамом обрисала крв, зној и пљувачку са Исусовог лица. Он није могао речима да јој се захвали, али је то учинио на свој начин. На марами је остала слика лика Христовог. Како онда тако и данас. Та марама постоји и на њој је нерукотворени лик Христов.

На брду Голгота (Лобања), била су три крста. Христов у средини и двојице разбојника са стране, и то је био један од начина на који су желели да га понизе.

Чак и тада, после свих мучења и понижавања која је доживео, Христос није клео, он је молио Оца свог небеског да опрости овим људима јер не знају шта чине.