Обрине пердике...

Пердике поред куће мог друга Обра остариле су. Имам утисак да свака има забележену причу. Детињство смо провели пролазећи поред тих пердика. Кише, снегови, сунце начиниле су испуцале боре времена по њима. Нема више ни Цанета ни Дане. То су били људи који су увек са осмесима поздрављали. Их колико сам кафе попио са њима. Једноставно су нестали са животне сцене. И сваки пут када прођем поред тих пердика од дрвета наиђу успомене. Боже, нестају нам драги људи а ми настављамо некакав смушен живот трођећи га на разне проблеме. Нема више ни Марка кад пођеш даље тамо према Красовом пољу. Марко чувени оружар који је поправљао ловцима пушке. У том правцу према Красовом пољу сретао сам многе добре људе. И данас их срећем али све ређе. Они који су још живи некако их нема као некада. Мића Јесена сам скоро срео како шета по Красовом пољу. Није дуго ходао па како се опоравио просто је жељан корачања по орању и око орања, уздуж и попреко. А играли смо са њим фудбал и одбојку. У Пантићима на његовој ливадици побили смо два коца и разапели мрежу. Играли смо одбојку данима. Мићо кад почне да губи е то су доживљаји. Његове кулминације су легендарне. После једног пораза његове екипе сутрадан нас није чекало игралиште. Мићо преоро. Ми зинули али више неће бити пораза. Ма то су биле оне слатке урбане комедије које су настајале спонтано нашим симпатичним карактерима. Мој другар Зоја и ја смо често давали кинеска имена људима из околине. Па чувени Рацан био је за нас чувени кинески император Ра - Цан. Те наше сулуде идеје касније су испричане у мојој радио емисији '' Чекајући петак ''. Та сатирична емисија је заправо све штосове црпела из мог окружења. Само када се сетим колико су људи били некад насмејани и склони зезању. Данас мораш Гајгеровим бројачем да тражиш здрав осмех...

[caption id="attachment_3621" align="aligncenter" width="463"] Фото: Иван Стефановић[/caption]

Елем, она Оброва пердика што међи ливаду и двориште ограђивала је и оне две дрвене качаре на којима је ћерамида покривена маховином. Те српске руине су можда и последње приче из Пантића. Што би ми из зезања говорили: '' Насиље Пантићи '' уместо насеље. Тај ред те дрвене ограде водио ме је и до љубави. Да би дошао до једне девојке која је долазила код Зоје из Краљева ( његова сестра ) морао сам проћи поред те ограде. Ма ко да чујем Балашевићеве стихове: '' Тих 206 корака, дужином тог сокака, никад нисам бројао''. Бескрајне приче једне младости када се заљубиш а заправо немаш појма шта радиш. Хтео би да је пољубиш али никако од сопствених речи да дођеш до њених усана. Мељеш јер те страх од непознатог. Док глумиш сигурног дасу у глави се роје питања: '' Осрамотићу се, како оно беше да се љуби''??? Држећи за ручицу ту лепу девојку мислио сам да носим цео свет. Носио сам је у наручију километар, ма нисам ни приметио колико сам прешао раздаљину. Њена хаљина ми је остала у сећању и дан данас. Сумрак, залази сунце а лето оно питомо препуно мирса са свих страна. Као да је Холивуд те вечери решио да сними романтичан филм. И како то бива, године и лудости, погрешне одлуке, ту љубав су испратиле на железничкој станици препуну неповерења и кајања. Ништа више није било исто, нисам ни ја више исти али волим да се присетим једног невиног доба моје младости. А Оброве пердике неки дан стоје онако у строју видно времешне. Успорио сам корак и имао утисак да ми је свака реферисала прошла времена...

[caption id="attachment_3622" align="aligncenter" width="660"] Обрина ћерамида...
Фото: Иван Стефановић[/caption]

Када пођем кући увек се осврнем 200 метара из ливадице. Погледам на Оброву кућу која вири иза крошњи дрвећа. Погледом се опростм од успомена јер одмах доле низ прашњави пут од Миљкове куће чекају ме свакодневнице. Кад сиђеш у варош ни успомена нема. Као да су побегле негде далеко. Ваљда ово сивило прекрило као прашина и оно нешто лепо што је некад било...