О власти из неког другог угла...

Не могу да не приметим бес међу функционерима у власти. Њихов ум је помрачен уљушканим животом где егоизам царује због осећаја да си власт. Оно што је опасно по човека је баш тај осећај да си неко и нешто а од тебе зависе други...

Власт у Косјерићу сада показује своје истинско мрачно лице. Ти људи некада су били насмејани и неоптерећени, данас то су само лица изопачнеих људских врлина. Подлегли су мрачној страни сласти, страсти и новцу. Њих више није брига за правду и колико су им се помрачили видици не виде да је то грех и да срљају ка амбису сопствене пропасти...

И ја сам лично имао сусрет са тамном страном власти. Био сам у власти, носио сам тешко бреме функције. Хвала Богу што ме ослободио тога на поучан начин. Када сам био директор сваким даном сам имао искушења и унутрашњу борбу против порива да сам ја неко. Оног тренутка када сам почео да слабим вољом и када је моја вере била нарушена, Бог је учинио за мене нешто чему ћу му бити вечно захвалан а то је да ме разрешио функције на коју су многи кидисали. Изашао сам из те приче неокаљан и чистог образа. Данас само могу да се сећам нечега што је могло моју душу погубити.

Људи слабе вере када дођу на власт брзо забораве на врлине, на морал јер ослади им се то када су други под њима. Брзо постану неопрезни, осиони и егоистични. Почињу да праве компромисе на уштрб поштења и мало по мало ето их у криминалним радњама, кршењима свих моралних начела. Због тога поприме сасвим другачије лице наспрам оног на почетку владавине...

Жао ми је тих људи искрен да будем. Боре се грчевито за нешто што им је погубно по њих саме. Власт вам је попут пресољене хране. Наједе те али те вазда држи жедна. И онда само тражиш воду, наливаш се, наливаш се и никако жеђ да угасиш.

Због тога највише им усмеравам критике, оне су им болне, изазивају им срдитост, гордост. У почетку су ме сматрали мизерним и она чувена: '' Ко Ивана чита, он је мизеран ''... Тада су били на почетку власти и егоизам им је био огроман, али сада су пољуљани, одавно су заправо пољуљани и наједном више нису сигурни у себе. Они се опиру истини али истина је попут ветра који те гони а ти покушаваш да му побегнеш.

Намерно сам вам написао из другог угла причу о њима. Сви ми носимо свој крст. Све што смо даљи од Бога он нам постаје све тежи и тежи. Њима је њихов крст све тежи и тежи. Њихова реч је постала лаж, они сами себе лажу јер су лаж прихватили као начин живота. Највише себе обмањују да ће се извући из свеа овог али неће јер то је просто тако...

Исто искушење које они имају, исте симптоме и болести имаће и они који дођу после ових. Јер људски род подложан је похлепи, а чујте, живот на земљи је избор ком царству ћеш прићи. Једно је оно правдољубљиво а хиљаду тамних слаткоречивих са друге стране које ти вежу камен око ноге да што дубље потонеш...

Чувајте се јер један је живот, док је тај живот у оптицају имамо шансу да преживомо сами себе од сопствених слабости. Све остало је само пука лаж...