Имао сам и Зенитов апарат са комплетном опремом. Објективи од 50, 100, 300 и 1000 милиметара. Касније долази јапанска Минолта па Никон и Кенон. Занат сам учио уз мајстора фотографије Сада Рамчевића. Читао сам брдо књига, радио експерименте и све то бележио у нотес. Био сам и остао перфекциониста. Када је настао свет дигиталне фотографије, набавио сам Сонијев апаратић од 3,2 мегапиксела. После тога стиже Фуџи са професионалних 6,2 мегапиксела који ме је служио финих година. Наставио сам са Фуџијем, наравно новим моделом са којим и данас дању фотографишем...
У временима када је све скупо мораш да научиш да импровизујеш. Ја не могу себи да приуштим сијасет фото филтера, објектива. Хвала Богу Фуџијев објектив је од 24 до 1000 милиматара. Али рецимо макро фотографије сам одрадио правећи макро стакло. Експерименти су трајали данима док нисам успео да пронађем ефектно увеличавајуће стакло и то од старог телескопа. Чак сам нашао и одговарајућу величину од 58 мм. Са тим склепаним макро објективом направио сам и сад већ чувену фотку капи росе на гранчици...
[caption id="attachment_10451" align="alignnone" width="526"]
Фото: Иван Стефановић[/caption]Када сам слику послао на разна места па и на Националну Географију објаснивши како сам дошао до ове фотке, многи су ми слали поруке запрепашћења. Нико није могао да схвати да неко ето прави објектив и нема пара да купи. '' Зар ви не живите од фотографије''? Запрепашћено ме запитао господин Колби мајстор фотографије. Како да објасним човеку да живим у Србији, да се овде уметничка фотографија сматра играријом. Фотограф је онај само који слика весеља, крштења, свадбе, а све остало је играрија доконих. Бар је тако у мојој средини где живим. Велики мајстори фотографије рекли су да онај ко има око и технику тај прави и са играчком фотоапарата врхунску фотку. Џаба некима и да имају фотоапарат од 10 000 евра ако око немају и не познају манулени рад фотографисања.
Добро се сећам оних пластичних фотоапарата који нису имали никаква подешавања, само нанишаниш и кликнеш. Ти апарати су називани ИДИОТИМА. А данас људи купе Никон од 1000 евра и подесе аутоматику, много бре скуп идиот ;)
Сталак ми је пре пет година буквално пукао. Добар сталак онако солидан је око 200 евра. Собзиром на финансијску ситуацију опет је прорадио у мени Прока проналазач. Комбиновао сам ногаре од фото сталка и намикарио на носач од старог телескопа. Послужио је неколико година. Без сталка нема ни озбиљних фотографија. Поготово ако је светло слабо. Из руке сликати по сумраку је гарантовано лоша фотографија без обзира на величину сензора који има ваш фотоапарат.
[caption id="attachment_10463" align="alignnone" width="960"]
Месец фоткан великим зумом али без сталка т не би било то.[/caption]На мом садашњем Фуџију пукне пластични навој на којег навијаш шраф сталка. Где бре да носим у сервис кад кинте нема? Скинем метални са старе Самсунг камерице, одшрафим Фуџи и уметнем. Сада је чак и стабилнији него пре. А какав би ја био Србин а да не буџим нешто :)
Да ми није фотографисања вероватно бих прсо по свим шавовима у ова депресивна времена. Када одем негде у природу, у мени се пробуди сензибилитет који до перфекције запажа детаље за фотографисање. То је стечени осећај кроз године искуства. Оно што ја видим неће онај поред мене. Сви имамо свој фокус.
[caption id="attachment_10466" align="alignnone" width="960"]
Месец и ноћ. А лист купине у фокусу даје злокобне приче...[/caption][caption id="attachment_10468" align="alignnone" width="960"]
У тренутку док отац Иван подиже руке сунце се пробило кроз прозорче. Брзом манипулативном техником подешавања прича је испала надахуто...[/caption][caption id="attachment_10471" align="alignnone" width="720"]
Оно кад идеш улицом и затекнеш призор који просто мораш украсти од заборава.[/caption][caption id="attachment_10474" align="alignnone" width="960"]
Спонтане фотографије су и документарне што би рекао мој пријатељ фотограф Бранко Остојић Ђица ;)[/caption][caption id="attachment_10477" align="alignnone" width="960"]
Ово је брза фотографија када ловиш муњевите догађаје. Лоптица скочица бачена у шерпу воде. Ово је тренутак када она искаче напоље...[/caption][caption id="attachment_10479" align="alignnone" width="960"]
Оно кад се играш и креираш причу...[/caption][caption id="attachment_10482" align="alignnone" width="960"]
Бистра речица и хладна са савршеним бојама чистоће :)[/caption][caption id="attachment_10485" align="alignnone" width="960"]
Овакве слике изискују велико стрпљење...[/caption][caption id="attachment_10488" align="alignnone" width="800"]
Бели Анђео. Ову фотку сам направио давне 1995.г. Аналогна фотографија из руке. Иначе фотоапарат је Зорки 4. Пошто блиц није смео да се користи, мени је Игуман дао благослов да је фоткам без блица и ето...[/caption][caption id="attachment_10490" align="alignnone" width="960"]
Оно кад седиш у аутомобилу и сликаш кроз стакло а киша пада...[/caption]Ову само неке фотке које сам вам показао. Фотографије нису постављене у великом формату и квалитету јер би ми пуно заузеле простор на Мислионику.
Фоткајте, истражујте и не осврћите се за коментарима. Развијајте свој фокус и оштро око.
Могао сам у овој причи још причати али мислим да су фотке више рекле од речи :)
