Две брезе на раскршћу стоје прекривене белим покривачем. Виделе су оне и боље дане, људе насмејане...
[caption id="attachment_12130" align="alignnone" width="4608"]
Фото: Иван Стефановић[/caption]А са брда Град кроз објектив буди се раног јутра Брежђе на Дрмановини.
[caption id="attachment_12086" align="alignnone" width="2048"]
Косјерић једног јутра... Фото: Иван Стефановић[/caption]Ово је фотографија последњег радног јутра на Радио Косјерићу. Последњи забележен призор са прозорчета редакције. Сунце је изашло али после тога завладао је медијски мрак...
После кише варош као да се умива и устаје у своју свакодневницу. Бициклиста жури негде док ошишано дрвеће као на стражи чека пролеће да залиста...
Лето у Косјерићу било је празно, малињаци су нам отели људе како би надницом преживели ова напредна времена.
[caption id="attachment_12146" align="alignnone" width="3456"]
Фото: Иван Стефановић[/caption]Варош Косјерић има те неке углове који подсећају да смо имали достојан свет, препознатљиве личности и своју историју. Данима ловим те делиће као би их спојио у једну причу која је давно заборављена...
Мељеш ко воденица... Данас имамо кафу очас посла а све нас мање окупља. Још се сећам тетке Миљане како меље кафу док се на Смедеревцу навелико кува вода. На клупици комшије џакају о свему. Насмејани људи срећних времена када је све било лако јер смо били сложни...
Сунце са западне стране почасти нас фотографе да забележимо ту романтичну боју пред крај дана.
Карађорђе на стражи јунак из прошлости надгледа чуваре мира и реда.
Легендарни Маркет у сутон дана спрема се за сан. Прозори чкиље уморни од година великих очекивања. Изнад народ испод продавница из Пожеге која је оживела успомена када смо имали свој маркет препун свега. Ту сам први пут добио праву кожну фудбалску лопту...
Стара врата угашеног огњишта где су некад живели људи. Кључ времена у брави која више ништа не чува. Успомене су заборављене, коров је прекрио тарабе. Све је више оваквих призора по селима нашим...
Јесењи блуз... Звуци на ветру, речи кроз песму, порука у слици.
Варош наша има сву лепоту и шансу да живи лепо. Потребни су људи који ће ову лепоту да очувају и пробуде свест народа. Ако хоћемо да живимо у Косјерићу достојно нико нам то неће омогућити осим нас самих. Потребно је да се боримо не за странке већ за живот. Морамо склонити све оне људе који не виде даље од свог интереса. Нас мора да води општи интерес у коме ћемо градити културан живот у ком сви желе да остану а не да беже...
У капи јутарње росе огледа се сва околина. Једна кап мала садржи у себи све оно што је велико око ње. Једна кап не чини језеро али кап по кап...
Жалосна врба некад симбол протеста деведесетих. Одсекли су је али она је поново никла. Стајали смо спонтано баш на овом месту а у тржном центру преко пута врбе социјалисти су правили велики митинг. Викали смо им '' Где су вам деца ''. Погнутих глава уплашена руља од режима и видне срамоте од нас ( деце и унука) стајала је немо слушајући политичаре за говорницом. Ако мислите да је данас нешто другачије варате се, исто нам се дешава и са напредном странком. Погнуте главе, забринуте судбине и наложени идиоти ко деведесетих. ГДЕ СУ ВАМ ДЕЦА?!!!
Кућа из бајке и није од чоколаде а ни Ивица ни Марица нису у овој причи. Просто можеш по сопственој вољи да маштом креираш причу...
Увек невољно одлазим из природе. У пролазу видиш лепоту и нестварне куће српског села. Овог пута пред крај дана успео сам да ухватим тренутак пре него што сунце зађе за брдо... Село Брајковићи...
Мијалков грм је био одувек симбол Крстина. Храст од 300 година како кажу старији људи. Микачина печурка и вајат на врху брда где седиш и упијаш пејзаж вароши украшену брдима...
А код Микачине печурке призор који већ наведох у претходној причи.
Варошица снегом прекривена...
Зима која личи на јесен...
Јесен у пуном јеку...
Пред крај лета... Субјел на видику као орјентир где си и куда ћеш...
После кише све је чистије ;)
Месец над Косјерићем уловљен једне вечери...
Јесен долази али воз више не пролази...
Такси парк зими...
Залазак се купа у Скрапежу...
Шумски дух одсликава приче по зидовима.
Таорска прича кроз жубор воде. Одавде до наших славина па у чаше...
Стигла Веца веверица. Ослобођена страха у потрази за храном показавши ми велико поверење. Захвалих јој се на позирању и растасмо се до идућег сусрета...
Време свима нама откуцава. Живот је као навијен часовник и траје све док је опруга у снази да окреће казаљке. Како ће нам проћи време то зависи од свега али највише од нас самих...
Хладна зима се топи, време је за пролеће. Све се буди, пробуди се и ти ;)
И на крају време поред пута може бити право и погрешно.
Поштовани читаоци у овој виртуелној изложби мојих фотографија нису постављене све фотографије које су биле планиране за изложбу у Дому културе. У сваком случају желим свима да се захвалим на подршци.
Волим Косјерић и желим да буде град у којем живимо растерећено од свих ових политичара који нас разједињују и слабе. Не дозволимо да нам на власти буду они који шире сивило. Боримо се за светлије боље где људи сарађују и боре се за опште добро...
Ваш Иван Стефановић
