Нема више нашег Мића друга...
Ноћас нисам имао сна. Негде у три ујутру изашао сам напоље. Комшилук спава ни ћук се не чује. Негде у даљини блица небо, невреме је протутњало свој плес над нама. Осетиш додир невоље која задеси неког теби драгог. Ноћ је самоћа, мрак скрива детаље и суочите са самим собом. Све то има своје зашто и како...
Писах пре неколико дана причу '' Вукови умиру сами '', тада сам се опростио од једног великог човека којег сам познавао од малих ногу. Небо је ноћас однело Милунку Станојевић звану Мићо друг. Еј, надимак '' Друг '' је сам по себи рекао све врлине о некоме. Мој Мићо друг неће посећивати више оне ливадске путиће и ону шумицу где смо задњи пут седели и попили по једну траварицу. Неће више ни седети у њеном кецу за воланом и никада више неће ми махнути. Једном смо се чули када је сазнала да има канцер. Нисмо седели у кући да би причали о томе, изашли смо у природу, то је био неки наш свет пуних очију. Била је пуна вере и оптимизма. Поклонио сам јој једну књигу '' Овим се бори ''. Борила је се свим средствима против немилосрдног убице који не штеди никог.
Уморни војник иде да спава тамо где је зелена трава…
Погнутих глава уз тихе сузе судбина увек најбољег узме...
Мићо друг је волео планинарење, природу. То је била особа са којом си могао причати о свему. Она је била својствена особа коју живот није штедео али се борила као лавица са свим недаћама. Давних година један тип је ударио њену мајку Јелу у селу. Мићо тад бесан и огорчен каже мени у кући: '' Ајде Мићо мој научи ти твог Друга како се удара ко маљем ''. Била је то сцена и комична када Мићо друг учи технику '' Јик Чунг '' да удари ко маљем. Не знам да ли је тај тип попио маљ у чело али у неком датом тренутку живота Мићо је био мој ученик Кунг Фуа :) Некада је становала преко пута моје куће, тада смо се и упознали. Једне прилике видим ја Мића друга лежи у трави и откива косу. Мићо је знао пуно тога. А давних година кренемо ми у манастир Острог. Мићо је вазда носио панталоне, какве сукње, какве аљине, панталоне су закон. Али не може Мићо у панталонама да се поклони моштима Василија. Шта ће куд ће, Мићо се снађе и навуче преко панталона неку аљину изгужвану. Није то био проблем, Мићо је то гледао са практичне стране. Не мари за пренеражене погледе '' дама '' чији кармини остају на икони када их целивају.
Планирали смо одлазак у природу али живот је имао другачије планове. Мићо друг се борио до краја али уморни војник дошао је до краја свог боравка на овој планети. Косјерић је имао ДРУГА а Друг је ноћас искрао се са анђелима о отишао у више пределе оне који све нас чекају.
Тужан је ово дан, још једна празнина у души када нестане неко драг ти у срцу. Мићо друг заслужује овакав опроштај да виде многи и да се сете дивног човека који је својим животом улепшавао свима нама многе тренутке. Збогом друже мој...
Тешка срца човек изговори збогом... То је онај свршен чин без повратка. То није онај осећај када се са неким посвађаш јер тај неко је жив па увек има наде да се све поправи. Али они који оду заувек остављају траг у души. Питања ће ме облетати да ли сам могао више дати утехе, да ли сам ишта могао да спречим, да ли сам могао имати веће вере. Никада нећу сазнати...
Вукови умиру сами јер су својствени. Мићо је био вук - људина. Поносим се што сам био део њеног живота и она мог. Поносим се што сам познавао ДРУГА.
[youtube https://www.youtube.com/watch?v=UE8MWN2yBLg&w=560&h=315]
Писах пре неколико дана причу '' Вукови умиру сами '', тада сам се опростио од једног великог човека којег сам познавао од малих ногу. Небо је ноћас однело Милунку Станојевић звану Мићо друг. Еј, надимак '' Друг '' је сам по себи рекао све врлине о некоме. Мој Мићо друг неће посећивати више оне ливадске путиће и ону шумицу где смо задњи пут седели и попили по једну траварицу. Неће више ни седети у њеном кецу за воланом и никада више неће ми махнути. Једном смо се чули када је сазнала да има канцер. Нисмо седели у кући да би причали о томе, изашли смо у природу, то је био неки наш свет пуних очију. Била је пуна вере и оптимизма. Поклонио сам јој једну књигу '' Овим се бори ''. Борила је се свим средствима против немилосрдног убице који не штеди никог.
Уморни војник иде да спава тамо где је зелена трава…
Погнутих глава уз тихе сузе судбина увек најбољег узме...
Мићо друг је волео планинарење, природу. То је била особа са којом си могао причати о свему. Она је била својствена особа коју живот није штедео али се борила као лавица са свим недаћама. Давних година један тип је ударио њену мајку Јелу у селу. Мићо тад бесан и огорчен каже мени у кући: '' Ајде Мићо мој научи ти твог Друга како се удара ко маљем ''. Била је то сцена и комична када Мићо друг учи технику '' Јик Чунг '' да удари ко маљем. Не знам да ли је тај тип попио маљ у чело али у неком датом тренутку живота Мићо је био мој ученик Кунг Фуа :) Некада је становала преко пута моје куће, тада смо се и упознали. Једне прилике видим ја Мића друга лежи у трави и откива косу. Мићо је знао пуно тога. А давних година кренемо ми у манастир Острог. Мићо је вазда носио панталоне, какве сукње, какве аљине, панталоне су закон. Али не може Мићо у панталонама да се поклони моштима Василија. Шта ће куд ће, Мићо се снађе и навуче преко панталона неку аљину изгужвану. Није то био проблем, Мићо је то гледао са практичне стране. Не мари за пренеражене погледе '' дама '' чији кармини остају на икони када их целивају.
Планирали смо одлазак у природу али живот је имао другачије планове. Мићо друг се борио до краја али уморни војник дошао је до краја свог боравка на овој планети. Косјерић је имао ДРУГА а Друг је ноћас искрао се са анђелима о отишао у више пределе оне који све нас чекају.
Тужан је ово дан, још једна празнина у души када нестане неко драг ти у срцу. Мићо друг заслужује овакав опроштај да виде многи и да се сете дивног човека који је својим животом улепшавао свима нама многе тренутке. Збогом друже мој...
Тешка срца човек изговори збогом... То је онај свршен чин без повратка. То није онај осећај када се са неким посвађаш јер тај неко је жив па увек има наде да се све поправи. Али они који оду заувек остављају траг у души. Питања ће ме облетати да ли сам могао више дати утехе, да ли сам ишта могао да спречим, да ли сам могао имати веће вере. Никада нећу сазнати...
Вукови умиру сами јер су својствени. Мићо је био вук - људина. Поносим се што сам био део њеног живота и она мог. Поносим се што сам познавао ДРУГА.
Идем а већ знам да морам рећи збогом друже… Те речи ми отежаше ноге, успорише кораке, правине претворише у кривине, уске стазе у ширине, поветарце у урагане, плаво небо у кишне облаке и ко зна које још разлоге да се окренем и побегнем негде далеко као последња кукавица која није имала снаге да види умирућег вука из кршне долине…
Вукови живе у чопору а у чопор не улазе хијене, лисице и ласице. Чопор је пробран и састоји се од чељусти која не презају ни од страха ни од мира. Али кад смрт дође, вук оде од чопора да сконча и постане прах на тлу где је живео… Да ли вук оде у вечни чопор не знам јер ни један се није до сада јавио… Само живе од сећања и прича која се преносе са колена на колено,,,
( Из приче '' Вукови умиру сами )
[youtube https://www.youtube.com/watch?v=UE8MWN2yBLg&w=560&h=315]
Коментари
Постави коментар