Вукови на брду Град ;)

Ако си решио онда крени без обзира шта те чека пред тобом...

Тишина на висини од преко хиљаду метара надморске висине. Соко кружи плавим небом док ветар хучи кроз четинаре. Брдо Град аветињски празан, без људског бића. Кућице обасјане јутарњим сунцем уз песму птица. Тек негде у даљини чујеш моторну тестеру. Папрат висока и густа, купина пуже испод ње са својим бодљама.



Крећемо се под пуном опремом, ранчеви од 65 литара препуни неопходних реквизита за боравак у дивљини. На сваком кораку купина ти саплиће ногу и гребе. Не знаш шта газиш, да ли је змија или само трула грана. Не мислиш о томе јер имаш циљ да дођеш до задате локације. Ћутке идемо трудећи се да будемо што неупадљивији. Терен брдовит, час силазиш, час се пентраш. Мишићи пуцају од напора. После пола сата који су изгледали као два стигли смо на место бивака. Пауза од пет минута да се попије мало воде и одмах се креће неких километар и нешто до извора како би обезбедили воду. Терен поново непроходан и суров. Мачетом крчим испред себе купине које остављају крваве трагове на руци. Знојиш се, уста сува, срце бије као лудо, сунце те пече али тело је навикло на овакве напоре. Под ногама пруће, папрат, пужеви и сто неких чуда који труле. Коприва стоји мирно у густом строју жарећи додиром. Напокон стижемо до извора. Док пунимо балоне водом, навалили смо на слатке купине. Шећер нам је неопходан да повратимо енергију. Умивамо се леденом водом. Одмарамо десетак минута и враћамо се истим путем. То је била само епизода доласка и одласка по воду и повратак у бивак...



'' Шта ти то треба брате? Идеш по вукојебинама, играш се рата ''. Скоро ми је то рекао један познаник. Ја му кажем онако полако: '' Шта ти то треба брате да по цео дан блејиш у екран и попуњаваш тикет у кладионици? Трошиш паре на коцку и пропушташ живот''. Остао је без речи... 

Не разумеш ти то рођаче, то је мој свет који непрестано тражи изазове. Имам 45 година и нисам себе уписао у старачке године све док имам снаге. Мој живот је непрестано истраживање. Борилачке вештине сам учио код најбољих, изгарао сам да постанем прави као они. Боравци у природи су ми од малих ногу доступни. Увек сам волео да кампујем. Научио сам прегршт примитивних вештина за опстанак у природи. Аирсофт је легао ко кец на десет. Спој борилачких вештина, преживљавања у природи и Аирсофта створио је једну фантастичну причу која користи мени и свима онима који се прикључе. То што си ти ловац рођаче не спорим, али немој ни ти мене оспоравати. То што си ти риболовац не спорим али немој ни мене. Знам и да ловим и да пецам. Не морам да носим штапове ни пушку, само узмем онолико колико је нужно. Поштујем законе природе. Ако мислиш да је Аирсофт игра у праву си. Али то је уједно и вештина која те невероватно научи орјентацији, тактици, тимском раду, војној доктрини. Ако мислиш да вичемо по шуми ПА Ђуро, Па Милан вараш се. Овде носимо реплике пушака које имају идентични облик са правим и тежину. Испаљујемо метке који кад погоде осетиш бол. Једини штит су наочаре за очи и вештина да не будеш погођен. Наше мете узвраћају паљбу. Аирсофтом се баве и лица специјалних једница јер им пружа могућност да увиде грешке и да стекну сјану рефлексију. Аирсофт није чопор доконих људи који од беса не зна шта ће од себе. Ми смо људи који воле изазове. Стварамо пријатељства која после гејма постају још јача... То што ти рођаче седиш докон и пиздиш на све да би нас назвао доконим је твој проблем. Док ти седиш и пљујеш мој рад, ја живим пуним плућима са људинама око себе...

Циљ овог сусрета је тренинг, тест и кориговање снајперског тима Вукови. Изабрали смо то име јер вукови су чудесни предатори вредни поштовања. Први дан боравка је коришћење камуфлажног одела које је само по себи топло. Кретање снајперских тимова је споро па некад мораш да чучиш у врзини од пет минута до сат времена. Некад лежиш исто тако док преко тебе прелази батаљон мрава, ракљача, мушарица итд. Некад ти испред носа шмугне реп змије. Ћутиш, не мрдаш, нема панике јер си прихватио задатак и не желиш да угризиш свој тим. Ако мислите да је то лако онда нам се придружите чисто да осетите као то изгледа. Многи су покушали али одустајали су на корак од високе траве јер се плаше гмизаваца, крпеља и свега што можда вреба. Сунце те пржи, врело ти је у камуфлажном оделу, зној капне на око и сланоћа га пече. Све то издржиш и помераш границе издржљивости. Схваташ да постајеш сваки пут јачи и одлучнији. Око постаје оштрије и уочава сваки детаљ. Уочиш противника и крећеш ка њему као предатор на плен. Некад то траје сатима, све зависи од околности. Када завршиш идеш на одмор али о томе после...

'' Као он нешто зна''... Можда рођаче знам, можда не знам али учествујем у стицању знања. Ти седиш и паметујеш не мрдајући гузицу. Теоретичара ми је преко главе. Ја волим теорију да пробам у пракси. Волим да се уверим колико могу и које су ми границе. Нисам од оних који седе и процењују своје способности. Све до сада сам стекао радећи на себи. Моје знање је чиста пракса. Волим да читам и учим али волим и да то пробам у стварности. Џаба што седиш и читаш рецепт за прављење пасуља ако ниси пробао да га скуваш...

Прављење бивака је у домену примитивних вештина где од једног шаторског крила направиш склониште од кише и хладноће. Ватра која се рефлектује у бивак ти је осветљење и грејање. Када дође ноћ у дивљини све се мења. Не видиш око себе ништа, само ти је ватра пријатељ и нада. Звукови постају гласнији. Шума оживи неким својим сабласним тоналитетом. Лежеш на кревет од грана јелке или борова. Уморан си и тонеш у сан али једно око је увек недзор. Мораш да одржаваш ватру током ноћи иначе можеш да се смрзнеш. Негде око три сата ујутру постаје најхладније. Али призор буђења дана је непроценљив доживљај. То је награда за сав ноћни труд...

То што се не уклапам у ваш калуп не значи да сам будала. Ви се не уклапате у мој калуп али нисте у мојим очима будале. То је разлика између вас и мене и мог тима.

Два дана у природи човек обнови енергију, рестартује се потпуно. Поглед постаје бистрији, мисли се саберу. Пуно си продуктивнији када се вратиш својој свакодневници у вароши. Не питај ме што то радим, питај ме како то радим да би научио. Колико год ова мала и затуцана средина оспоравала наш рад то ништа неће променити. Нас ово чини срећним и бољим људима. Хвала Богу што имам могућност да ово напишем и објавим у циљу да приближим све ове вештине којима се бавимо. Не правдамо се ми вама. Ми не маримо за ваша оспоравања јер ми знамо да ви не знате шта је ово па је ред да нам оспорите све.

'' Јоој да вам ми банемо у ноћ па опалимо из двоцевке, разбежали би сте се ко зечеви ''. Рођо мој реци то типовима из елитних јединица коју су са нама некад, ево не мораш нама. Пробај то да урадиш и провериш најбоље. А само да знаш ни ми нисмо боранија, нисмо зеке које ви гањате ватреним оружијем. Ми смо људска бића која знају да узврате. Не подцењуј нас. Ти си само ловац који је навикао да буде гонич али не знам како би се снашао да те неко гони... Ми поштујемо твоје хобије, занимања и интересовања. Не мешамо ти се и не оспоравамо те. То се зове уљудност, врлина и цивилизовано понашање ;)

Пуно се младих интересује за наш рад. Не примам сваког јер мени требају особе које желе да науче, да постану бољи људи. Не требају ми галамџије, насилници и сл. Ми своје ђубре односимо из шуме у контејнер. Не прљамо околину. Ми дођемо, боравимо и одемо остављајући природу онаку каква јесте. То је ваљда смисао свега...



А што сам вам ово све испричао немам појма, али стичем утисак да је требало. У сваком случају то смо ми и тако ће да остане.



[youtube https://www.youtube.com/watch?v=jiUlzG_wJlo&w=560&h=315]