Блогер...

Давне 1998 године седео сам у редакцији Радио Косјерића када се овај медиј налазио изнад МУП-а. Куцао сам вести на некој старој писаћој машини. Тада су се прво вести чуле док се пишу а после кад се читају. Данас након толико година модерно доба је донело нову титулу звану '' Блогер ''. Тако сам ја постао блогер, тип који куца приче на интернету. Да ми је то неко причао деведесетих да ће моји текстови допрети у секунди широм света смејао бих му се. Али ето и то се догодило...

[caption id="attachment_17015" align="alignleft" width="328"] Фото: Иван Стефановић[/caption]

Медији попут радија умиру немилосрдно, телевизије опасно угрожава интернет а да не причам о штампаним издањима. Овде на Мислионику сам све у једном. Уредник, аутор, дизајнер, фотограф и монтажер. Оно што замислим то и креирам. Немаш изнад главе шефа који нема благе везе о свом послу да ти оспорава креацију. На жалост од Мислионика немам никакву зараду. Али имам задовољство да се обраћам свима вама. Писана реч која говори истину данас пуно кошта. Видим то на улици кад прођем од погледа до избегавања појединих ликова који су по партијској дужности дужни да ме заобилазе плашећи се за свој интегритет. Но, то је тако док не пукне режим онда не можеш да их се отарасиш. Већ сам имао такве ситуације деведесетих од ових Милошевићевих сподоба.

Има и оних који се глупирају тврдећи да сам их се уплашио па причам са њима. Ја немам господо проблем да комуницирам са људима. Моје је да изнесем лоше ствари које се раде у нашој општини, а ви треба да се замислите шта сте радили и што сада глумите друге ликове само зато што сте испушили у СНС-у. То што у Косјерићу има превише ћутолога, тезгароша то не значи да треба и нас неколико да подвијемо реп. Док пишем критике које нису измишљене још увек се осећам човеком, још увек удишем на сламку ваздух слободе. Не шушкам иза леђа, не претварам се пред онима на власти а ни пред онима који су против ње. Свестан сам да ме разапињу погрдним речима, да ме карактеришу као веома лошег човека. То је њихов посао да ме вређају јер се надају да ја зависим од тога шта ће неко рећи о мени па ћу да ућутим. Не, ја радим свој посао савесно и моја одговорност је пред једним шефом ком кад пођем нећу понети ни трепеавицу са собом. Понећу само оно што сам чинио, мислио, плакао, радовао, туговао, мрзео , волео, молио, грдио. Понећу све оно што сам у свом животу био. Све оно што сада пипам рукама, газим ногама, облачим и свлачим са себе остаће да неко други арчи. Не везујем се за ствари које трулеж рециклира. Али док шеф не позове то сам ја и нико други. Немам маски, немам фолирања, код мене знаш на чему си. Ја не подмећем ником ногу, али му све кажем шта мислим. Чак и онима који ме свакодневно пљују помогао бих у невољи. Знам једно 8% вас који се фолирате предамном, шта ћу искуство ми је дало очи које виде лицемерје и лаж. Све ја вас прихаватам као рођене своје и ако знам да одма иза угла кујете планеове како ми наудити. Рекох, то је ваш посао код вашег шефа, овај мој тражи да праштам али да не будем ни овчица.

Ето тако и читамо се ;)