Ко коси а ко воду носи?
Кад нашем сељаку не смета отпад у потоку и шуми како му онда објаснити за отрове у ваздуху које не види? Очигледно је да смо народ који уопште не мари за своју околину. Обилазим природу и увек налећем на отпад. Кладороба је постала депонија. Гледао сам како људи лети зафрљаче пуне кесе отпада у реку. Нема шуме где нема отпада. Поплаве нас нису научиле памети. Видели смо шта бујица све носи. И даље све се баца у потоке и реке. Шуме су постале депоније, шуме нам се суше...
Култура нам је катастрофална, ми немамо осећај одговорности. Ливадама вијају кесице од чипса, смокија и разна паковања од цигарета до сокића. Претворили смо своју околину у депонију. И наравно ево нам проблема који је узрок равнодушности. Сада покушавамо да објаснимо људима колико је опасно спаљивати отпад. На жалост, и даље смо ограничени ко тераса. И даље од једног дрвета не видимо шуму. Проблеми са загађењем средине нису никад престајали, само су престајали отпори и борба. Ни сада немамо ми неких добрих шанси да средимо и спасемо околину од загађивача. То није проста ствар и ко тако мисли тај појма нема о животу...
Морамо схватити да смо правили лоше изборе и опредељења. Бирали смо људе који су подмитљиви и који немају карактер. Прво морамо почети да бирамо најбоље и најпоштеније људе у својим изборним јединицама. Да престанемо гласати лидере. Када почнемо гласати честите људе онда можемо имати стабилну власт која ће далеко већу моћ имати да спречи разне проблеме. Ми сада имамо власт која је оличење супротног. Кукавице и додвораши лидерима, зависници од странки. То је народ гласао. Политику коју смо креирали подељени на ове или оне сада нам на нос излази. Да се не лажемо, тренутно смо апсолутно немоћни да ишта променимо.
Борба за здраву околину је комплексна борба. Састоји се не само од тренутне ситуације, борба мора да непрестано траје. Али, општа култура нам недостаје да би будућа поколења стекла навике да кесицу смокића баци у канту а не на улицу. Општа култура једног народа је да никад не дођемо у ситуацију као сада. Да нема померања толеранције. Да неке ствари не смеју бити дирнуте и померене. Да се санкционише сваки немар према околини. Ми на жалост више немамо представу о томе шта је здрава околина и шта је општа култура. Завладало је тотално друго поимање живота. Од своје околине правимо депонију, не маримо што је неписмен функционер на важном положају, не маримо што неки богаташ може да покупује гласове и угрози нам слободу и демократију. Завладала је општа равнодушност. Због тога не може једна групица људи променити преко ноћи деценијску немарност. Поред тренутне власти на локалу и у целој Србији, ми смо просто осуђени на немоћ. Једноставно речено, прднули смо у чабар!
Човек се просто запита да ли је борба права? Искрено и сам сам још увек збуњен јер не видим конкретне ставове, не видим ни стручна решења, не видим јасне циљеве. Није довољно рећи '' не дамо ''. Како мислиш да спречиш нешто што је очигледно добило моћ од врха власти? Са којим народом ћеш да промениш ситуацију? Јел са оним народом који је овде продавао гласове ђутуре? Морамо бити реални у овој беспоштедној причи. Ако није јасан циљ онда нема шта да причамо. А циљ у овој причи око Титана је јако смушен и сумњив, то се види из авиона. У старту нису ствари почеле како треба. Наједном се десио бум као да је ово први пут и као да је тек почело. Проблем са загађењем ваздуха траје деценијама. Сећате ли се цементне прашине коју смо скидали са прозора? То је време када је цементара била у власништву државе. Од тада ми само повремено дигнемо глас који труби неки период и после све заћути као да је проблем решен а није решен! Сваки пут на нејасан начин буна стане. Живимо и даље и умиремо. И ево сада наједном опет диже се ларма. И како човек да не посумња у причу? Тешко је сада задобити поверење које је изиграно хиљаду пута. Свака буна имала је неку позадину која је користила појединцима. Да се разумемо, подржавам сваку поштену намеру и борбу. Али исто тако очекујем да нам кажете ко је тим људи и да се не кријете '' у име народа ''. Маните нас тих фазона, морамо знати ко је ту у екипи што је логично и нормално. Све док будете тајанствени морате схватити да нећете добити подршку народа. Ред је да се зна ко је ту главни. Ко води причу. Само тако имаћете легитимитет. Ако се нисте изабрали до сада онда сте неозбиљни. Маните ме патетике '' МИ '', који ви? Само се то тражи. Исто би то било да сам ја покренуо Мислионик и сакрио свој идентитет са именом '' Глас народа ''. Не, то је погрешно јер ко сам ја да представљам све људе? Стаћу својим именом и презименом да људи виде ко прича. Јер не могу ме сви волети и сви мрзети. Име има тежину приче и дела. Због тога другари ред је да се објаве имена репрезентације здраве околине Косјерића. Није то ништа страшно ;) Једино ако желите да ја објавим имена, али нећу док то сами не урадите. А кад то урадите можемо кренути са причом где вам стојим на располагању.
И наравно, није ово ништа усмерено против вас, само искрено говорим у име своје а и пуно других људи који су заинтересовани да помогну али недостају имена, идентитет. То је све што треба да учините...
Култура нам је катастрофална, ми немамо осећај одговорности. Ливадама вијају кесице од чипса, смокија и разна паковања од цигарета до сокића. Претворили смо своју околину у депонију. И наравно ево нам проблема који је узрок равнодушности. Сада покушавамо да објаснимо људима колико је опасно спаљивати отпад. На жалост, и даље смо ограничени ко тераса. И даље од једног дрвета не видимо шуму. Проблеми са загађењем средине нису никад престајали, само су престајали отпори и борба. Ни сада немамо ми неких добрих шанси да средимо и спасемо околину од загађивача. То није проста ствар и ко тако мисли тај појма нема о животу...
Морамо схватити да смо правили лоше изборе и опредељења. Бирали смо људе који су подмитљиви и који немају карактер. Прво морамо почети да бирамо најбоље и најпоштеније људе у својим изборним јединицама. Да престанемо гласати лидере. Када почнемо гласати честите људе онда можемо имати стабилну власт која ће далеко већу моћ имати да спречи разне проблеме. Ми сада имамо власт која је оличење супротног. Кукавице и додвораши лидерима, зависници од странки. То је народ гласао. Политику коју смо креирали подељени на ове или оне сада нам на нос излази. Да се не лажемо, тренутно смо апсолутно немоћни да ишта променимо.
Борба за здраву околину је комплексна борба. Састоји се не само од тренутне ситуације, борба мора да непрестано траје. Али, општа култура нам недостаје да би будућа поколења стекла навике да кесицу смокића баци у канту а не на улицу. Општа култура једног народа је да никад не дођемо у ситуацију као сада. Да нема померања толеранције. Да неке ствари не смеју бити дирнуте и померене. Да се санкционише сваки немар према околини. Ми на жалост више немамо представу о томе шта је здрава околина и шта је општа култура. Завладало је тотално друго поимање живота. Од своје околине правимо депонију, не маримо што је неписмен функционер на важном положају, не маримо што неки богаташ може да покупује гласове и угрози нам слободу и демократију. Завладала је општа равнодушност. Због тога не може једна групица људи променити преко ноћи деценијску немарност. Поред тренутне власти на локалу и у целој Србији, ми смо просто осуђени на немоћ. Једноставно речено, прднули смо у чабар!
Човек се просто запита да ли је борба права? Искрено и сам сам још увек збуњен јер не видим конкретне ставове, не видим ни стручна решења, не видим јасне циљеве. Није довољно рећи '' не дамо ''. Како мислиш да спречиш нешто што је очигледно добило моћ од врха власти? Са којим народом ћеш да промениш ситуацију? Јел са оним народом који је овде продавао гласове ђутуре? Морамо бити реални у овој беспоштедној причи. Ако није јасан циљ онда нема шта да причамо. А циљ у овој причи око Титана је јако смушен и сумњив, то се види из авиона. У старту нису ствари почеле како треба. Наједном се десио бум као да је ово први пут и као да је тек почело. Проблем са загађењем ваздуха траје деценијама. Сећате ли се цементне прашине коју смо скидали са прозора? То је време када је цементара била у власништву државе. Од тада ми само повремено дигнемо глас који труби неки период и после све заћути као да је проблем решен а није решен! Сваки пут на нејасан начин буна стане. Живимо и даље и умиремо. И ево сада наједном опет диже се ларма. И како човек да не посумња у причу? Тешко је сада задобити поверење које је изиграно хиљаду пута. Свака буна имала је неку позадину која је користила појединцима. Да се разумемо, подржавам сваку поштену намеру и борбу. Али исто тако очекујем да нам кажете ко је тим људи и да се не кријете '' у име народа ''. Маните нас тих фазона, морамо знати ко је ту у екипи што је логично и нормално. Све док будете тајанствени морате схватити да нећете добити подршку народа. Ред је да се зна ко је ту главни. Ко води причу. Само тако имаћете легитимитет. Ако се нисте изабрали до сада онда сте неозбиљни. Маните ме патетике '' МИ '', који ви? Само се то тражи. Исто би то било да сам ја покренуо Мислионик и сакрио свој идентитет са именом '' Глас народа ''. Не, то је погрешно јер ко сам ја да представљам све људе? Стаћу својим именом и презименом да људи виде ко прича. Јер не могу ме сви волети и сви мрзети. Име има тежину приче и дела. Због тога другари ред је да се објаве имена репрезентације здраве околине Косјерића. Није то ништа страшно ;) Једино ако желите да ја објавим имена, али нећу док то сами не урадите. А кад то урадите можемо кренути са причом где вам стојим на располагању.
И наравно, није ово ништа усмерено против вас, само искрено говорим у име своје а и пуно других људи који су заинтересовани да помогну али недостају имена, идентитет. То је све што треба да учините...
Коментари
Постави коментар