Успомене и констатације

Звоно ко конзерва пасуља она већа, у рукама чика Љубише који ритмички млати а ми ко ћурке потрчимо на час. Сетио сам се старе школе које више нема. Та старина имала је историјски значај ове општине а ми смо је срушили као последњи папци. Чика Љубиша домар школе био је висок и носио је увек шајкачу. Школско звоно браон боје било је пуно пута спас у задњи час од испитивања учитељице или наставника. Када чика Љубиша продрма звоно настаје стампедо. Дрвени подови и степенице давали су акустику као да силази крдо волова а не ђака. Прашина се диже а ми у плавим кецељама трчимо на чувене крофне у ђачкој кујни код тета Раде. Крофне велике ал' пуне ваздуха ко кад узмеш данас чипс. Тих петнаест минута великог одмора могао си да смажеш крофну, попијеш чај, да повучеш неку девојчицу за кикицу и оптрчиш око школе да те не стигне и излупа ко коња.

Била су то времена када су наши родитељи имали безбрижна лица јер нико их није правио будалама на послу као ове данашње родитеље. Сећам се колико је некада било дружења у комшилуку. Као да видим покојног Тома и Мицу Јанковић, као да видим покојног Вилотија онако високог увек љубазаног комшију. Нема више ни чика Лазе ни његове Нате, ту су сада неки ликови бучни препуни галаме. Низ улицу Косовских Јунака која је била Миливоја Ракића а првобитно Албанска споменица, слива се једна прича која ће касније доћи до школе...

Као мали дечак увек сам волео преко пердике да посматрам улицу. Чика Голуб од милоште звани Гоце гегуља по дворишту вешто подижући панталоне које су му спадале. Његова жена  Дрина седи на клупици и пије кафу. Баба Милорајка уредно се дере на мог млађег друга Милована који је био мајстор да направи срање.  Из продавнице хита покојна Јела Илијина жена са кесама у рукама. Мој покојни ћале Божо суче бркове док му се у мајсторској ручерди пуши цигарета. Теча Владан затегнуто пичи у варош ко да је пресликана сцена из '' Балканског шпијуна '', само му је фалио црни шешир. Био је то мали свет једне улице са више имена... Одох часом да станем на исто место и мало проматрам ту улицу. Брзо ћу се вратити...

Ево ме! Улица је бескрајно пуста... Чучи контејнер горе и доле, гране воћки спавају клатећи се на лаганом поветарцу. Нема више карактеристичних ликова ове улице. Ми наследници изгледа да смо затајили у сопствености. Некако смо смушени и скривени. Не красимо улицу као наше старине славне. Чак се и клинци не играју као ми некада... Где су сви ти људи нестали? Зашто је косач морао толико агилно да обавља посао баш код нас? Узми мало одмора човече божији!

Низ улицу са пуном торбом књига на којој ратују Мирко и Славко. Чујем иза леђа како на левој страни торбе Мирко виче: '' Пази Славко Метак! - Хвала Мирко, спасао си ми живот ''! Наше торбе биле су у већини случајева са мотивима НОР-а. Ви клинци не знате шта је НОР, вала и боље... НОР је народно ослободилачки рат који је касније постао братоубилачки али о томе нећете ни данас наћи ништа у историјским читанкама. Плаве кецеље смо носили ко да смо предодређени да будемо занатлије или чистачи ходника у зградама. На то смо личили на неку врсту мини радничке класе. Кецеља је била обавезна и као најме служила је да будемо изједначени да се не препозна сиромах и богаташ. Но, сиромах је вазда морао сам све да изгура а деца богатих била су препознавана по лаким петицама и поред маскараде плаве кецеље. На путу до школе дрписали смо по коју јабуку преко ограда. Данас јабуке труле јер деца купују разна индустријска срања или не виде јабуке од мобилних телефона. Мој другар Раф поједе из опкладе на гладан стомак целу главицу црног лука, а жваке Базоке нису имале моћ као данашњи Орбит. Кестење је била опсесија да се скупља као муниција за кестењасто ратовање са разредима. Рат је престао оног дана када је прозорче на школи пукло. Сви смо га платили. Ево данас Вучић разбије Србију и опет сви плаћамо. Времена се у неким стварима не мењају ;)

Турали су нам црвене мараме око врата. Шта се ви клинци церекате, па то је први либерализам и напредно схватење травестита. Носила се марама црвена и код дечакчића и девојчица. Плава кецеља, марама црвена а јебене титовке на глави. Стојимо мирно на врућини на горњем игралишту основне школе. Сва срећа па Милко паде у несвест и сломи браду па нас учитељица Јулка Пашић отера у ладовину. Који бре Тито? Милко је био наш јунак који је крв пролио да би ми полегали хладовину борова. Био је то дан младости. Стојиш мирно постројен и питаш се шта који мој радим овде? Који сам ја Титов пионир кад су ме окитили ко задњу будалу. И данас се смејем том времену идолопоклоништва једне блесаве нације. Сви су се бре фолирали, да нису па не би се онако крвнички клали у распадању СФРЈ-а.

Тито је умро... Мук у комшилуку, мук у кући. Ја тандрчем камиончићем по песку. Теча Владан ми каже да ћутим јер може бити белаја. Какав белај, играм се у песку. На Отело црно- белом телевизору рече онај новинар да је друг Тито умро. Ја као дете нисам то схватао а и није ми био друг. Мени су другови били Жељко, Ђоко, Дејан, Саша и Драган. Дођем у школу а оно учитељице плачу, наставници сузе лију. Бем ти труње сад ко да гледам сцену из филма '' Тито и ја ''. Ево смејем се управо, смал' не обалих кафу на комп. Учитељица Јулка нам саопшти да морамо кући гледати на телевизорима сахрану друга Тита и да ће то бити тема за писмени... О јебем ти Тита и титиће са све Крцуном и Мошом Пијаде. Јебига! Ја заборавио да гледам сахрану. Покојни отац Божо није ме ни терао. Касније сам схватио да ми нисмо од те сорте, ми смо са оне стране унивирзума. Ми смо потомци краљевине и четника.  Зато мој тата Божо и данас дању је мој јунак. Но! писмени састав навелико траје. Мој другар Матић укрстио ноге под столицом и само шкрипуља дрвеном оловком ТОЗ ( Творница оловака Загреб ). Сви пишу сунце ти калаисано, само ја немам појма шта да пишем. Како да напишем кад нисам ни минут гледао сахрану Тита. Шта ћу, куд ћу, ја напишем на вежбанки: '' Умро је друг Тито ''. То је била информација тачна, нисам слагао, то је уједно и констатација да Тито није више жив. Ал' докажи ти овим комуњарама да је то истина јер они оповргавају Бога а недозвољавају да констатујеш смрт Броза. Он ће вјечно живети у нама! Тито живи у нама. Ма носи се у пизду материну шта он има да живи у мени, ово је бре једнособан стан само за мене. Добијем ти ја кечину ко врата. Мученог оца саслушавали негде. Није добио кредит због ћопавог загорца. Сад кад погледам моју кућу схватим да је то мој отац створио својим рукама без кредита и осталих партијских погодности. Волим овај кућерак што спава на крају и почетку Косовских јунака ( зависи са које стране долазите ).  Бацио је партијску књижицу комуњарама. Није имао стомак за увлакаче. Поносим се тим наслеђем које данас чувам и покушавам да распространим.

Дефинитивно имамо дефицит квалитетних људи у вароши. Слаби смо са препознатљивим типовима који врцају од харизме. И данас кад седнемо уз пивце причамо о њима, ретке су приче о садашњици. Ретко и седнемо да будем искрен...

Школски дани билу су препуни живота. Прве симпатије пале су првим пољупцем. Цедуљице од руке до руке стизале су до симпатије. Срце бије ко лудо ишчекујући реакцију. Или си пуковник или си покојник. Кад се окрене црвених образа са стидљивим смешком знаш да си успео. Ако почне да се спрда ето ти салве подјебавања читавог разреда. Еј бре! У то време била је храброст изјавити љубав. Данас то пошаљеш јебеним месинџером са смајлићем. Ајде бато покушај опипљивим материјалом то да урадиш.

Мој професор Света Лазаревић вазда је волео да нас зове шпицловима. Јесмо били магнупи али нисмо били неке копије копија. Били смо оригинални зврндови. Чувена сећања су кад Света тражи наочаре а оне му на глави. Пуно је ту успомена које се појаве да те заголицијау али и подсете да си остарио.

Средња школа и данас лежи на истом месту од монтажне грађе. Не види јој се напредак осим напредног ( СНС ) директора. Увек волим да слушам клинце који кажу да је стари директор профа Богдановић из милоште звани Дража био краљ. У поређењу са овим новим клинци их пореде са чињеницом да Дражу воле а новог трпе. Ми смо имали Маљковића као директора који је био на свој начин занимљив. Тада није било политике, тада су се бирали заслужни кадрови по успесима. Данас директорско место странка ували на буџет. Моја генерација је била прва жртва медијског ложења. Цео разред виче '' идемо на Плитвице ''. Мук је настао после школе када уз бомбе и рафале ступаш по хитном поступку у војни рок. Нико више није помињао јебене Плитвице. После последњег школског звона наша младост је убијена. Измрцварени од силних срања и политике вратили смо се као старци са лицима дечака. Пуно њих се на пречац оженило, неки више нису ни међ' живима. Ти уморни дечаци данас у улици Косовских Јунака као да и не постоје. Враћају се са посла уморни и суморни од малих зарада од вечите бриге. Ми смо генерација којој је младост украдена од ликова који данас нам соле памет на телевизији.

Док смо ми јебавали се по разним срањима од ратова и немаштине, Вулин и Вучић су чешали јајца ушушкани утицајним родитељима. Један је био радикал, други је био ЈУЛ-овац. Ложили су тупаџије на ратове, на национализам. Оба су имали политичке тате, до душе један је имао тату Шешеља а други мама Миру. Данас ти ликови нам причају о некој јебеној демократији. Оба су заслужили презир од свих нас! Њих два су данас главни у Србији. А ми поново гацамо у блату немаштине, срања и проблема. Па докле више мајке вам га спалим? Сјашите више са наше грбаче...

Као и проклетих деведесетих и данас поново живимо као керови. Краду нам и зрело доба. Младост украдена, зрело доба сјебано, па нама ће смрт бити као премија! Не желим пензионерске дане у Србији, плашим се да ће ми тек тада украсти тај период. Заправо ова политичка говна украдоше нам цео живот. А тупаџије их подржавају. Ови млатикурци страначки који се боре за Вучића и Вулина и остале уништиваче наших живота. На крају ових успомена могу само да закључим да смо постали уморне мазге. Шаргарепа на крају штапа давно се осушила, идемо по навици за њом и ако она више не постоји. Штап пуко, канап нестао у првом ветру а шаргарепа нам у глави свежа и укусна. Тај осећај нам траје од дневника до дневника.

На личним картама не требају нам наша лица, топло препоручујем чињенично стање наше свести да се тури на документа. Ево и која слика... Поздрав за моју генерацију и оне око нас. ИИИИ АААА ;)