Палио сам ватру, гасио сам мрак...

Чами у мраку истина. Паучина на правди и прашина. Над Србијом тмина она тамна бесрајна што изазива језу. Заиграли око ватре голи и боси, славе нешто као победу, око срца им топло а гузице модре од зиме. Аветињски се чују кикоти распојасених демона што их ко лутке на концима мичу. У црквама купује парче неба богатун. Јуда му се из сенке смеје вртећи крваве сребрењаке на безименој ливади. Лоче се пиво, жваће се прасетина у славу Божију за нови храм посвећен њему. Развукла се песма о љубавним јадима и чежњама док иконе чекају пој молитве. Пожутело багрење сушом обојено њише се на ветру. Облаци нас часте ситном кишом. Уморни сељак леже на шкрипави кревет трпећи трнце кроз руке и ноге. Тамо доле у некој вароши син и отац туку се као љути непријатељи опијени лошом брљом. Започели уз песму и смех, завршили уз модрице и клетве. На огласним таблама умрлице се множе а варош се празни. Масним рукама од уља у фабричком погону, радник једе јефтин паризер од 150 грама и четврт хлеба. У грлу му горчина док је гледао председника који блебеће о бољем сутра.

Распукли југо тера на крову распуклу веш машину понос од пре двадесет и пет година. Клинци се селфују на мосту глумећи макро звезде свог виртуелног света. На клупи у парку спава млад човек отуђен од света. Социјални случајеви наздрављају пивом из пластичне флаше коју ће вешто убацити као трицу у контејнер. Пси луталице организовали чопор држећи нам лекцију о уједињењу. Мали, велики, средњи, кусати, клемпави, једнооки, рањави али заједно сложни у невољи. Љубоморан сам на псе луталице колико су достојни и паметнији од нас људи...

Жмиркају прозри у ноћи отворени да расхладе врелу атмосферу текућих проблема. Деца уче да плачу шапну ми то Милан Младеновић. Разбијено стакло пркоси на путу чекајући прву гуму. Саобраћајни знакови ишчврљани слободним уметиком у бесном стилу неодговорности. У подруму неко кришом слуша Пинк Флојд  док мирис печене паприке осваја улицу. У даљини шкрипа гума бахатог возача што воли да дели аутограме по путу. Бесан човек пошао у Пожегу да се пријави за војну вежбу. Хир министра љубљеног Вулина од чланова из Косјере.

Земљак Перо Лазић зауставио планету и сишао на први перон где иде воз за рај. Отишао је из ове вукојебине уморан и сломљен у непрестаној борби са мрачним умовима и затуцаним погледима. Да сам на његовом месту реко бих свима: '' Ко вас море више јебе ''...



Над нама скупила се тама па нас гаси ко пламен свеће ветром. Један по један испусти последњи дим уз мирисе бивше ватре. Палио сам ватре, гасио сам мрак пева мој омиљени бенд Џа или Бу. Али неко пали мрак и гаси ватру упорно. Земља достојна људи постала је прћија кримоса и сецикеса. Нигде покајања, нигде куражи, нигде слоге. Све ћути, све дрхти све сами пиздолици. Погурена тараба поред пута подсећа на славне дане када је имала шта да огради. Испред ње суве шљиве иза ње напуштено огњиште. Аветиње на све стране зјапе и дозивају људе плашећи се самоће. Оронуле штале мучу отворене без и једне краве, чак ни мишева нема. Све побегло негде или је отето небом, само тишина ту царује.

Последњи кадар опалим фотоапаратом и све се нешто тешим што је у колоритима а не црнобела каква и јесте стварно...