Гузичар то чудесно створење...
Ретки су тренуци када потрошиш квалитетно време са неким људима. Све је више жалопојки како се нема, како ово и оно. Све мање имаш простора да причаш о идејама, о нечему са чиме се бавиш. Једноставно то више никог не занима. Сретнеш човека на улици и пита те како си и уместо да чује одговор он крене са својим проблемима. Дружења данас су у већини случајева међусобна истресања проблема. Дефинитивно смо незадовољни животима али нисмо спремни да то мењамо али римовано речено волимо о томе да кењамо...
Бавити се уметничком фотографијом у малој средини је врло незгодно. Прво те прогласе лудаком који носа фотоапарат по вароши. Онда следе '' стручна '' сагледавања да си умислио да знаш и да си неко. А ти само ето волиш фотографију од малих ногу. Фоткаш своју варош и рекламираш је на бројним светским порталима. У малим срединама само ако сликаш свадбе ти си фотограф а све остало си докона будала...
Почели су многи храбро у вечерњим сатима да се баве брзим ходањем. Решили људи да побољшају кондицију. Зашто кажем храбро? Зато што и то постане предмет оспоравања. Или се швалеришеш или си прсо што препешачиш десетак километара. Докон народ не зна да је то ефективно ходање са учинком сагоревања калорија. Али, најдража им је теорија завере да неко иде свако вече у јебачину, какав црни спорт...
Мале средине су изазов за сваког ко хоће да се бави нечим. Овде је традиција да купиш јефтину дневну штампу, седиш у кафићу и циркаш кафу сат времена. То су гузични аналитичари туђих живота. Њихов смисао живота је статика. Они се у све разумеју и без проблема прикаче свакоме некакву етикету лошег човека. Гузичари су вечити филозофи, вечите свезналице и имагинарни јунаци ( до душе само у својој глави). Гузичар никада није смео да проба нешто што воли. Гузичар зна како гузичари раде. Гузичар је вазда имао фобију од '' шта ће рећи народ ''. Због тога гузичар надокнађује свој тужни живот тако што блати туђе...
Из личног искуства знам да са чим год сам се бавио важило је правило '' шта он зна ''. Дал' свирао гитару, дал' подучавао клинце борилачким вештинама, дал' радио радијске емисије, '' ма шта он зна ''. Шташ ' ти томе, гузичар савесно ради свој посао и треба то поштовати ;)
Бавити се уметничком фотографијом у малој средини је врло незгодно. Прво те прогласе лудаком који носа фотоапарат по вароши. Онда следе '' стручна '' сагледавања да си умислио да знаш и да си неко. А ти само ето волиш фотографију од малих ногу. Фоткаш своју варош и рекламираш је на бројним светским порталима. У малим срединама само ако сликаш свадбе ти си фотограф а све остало си докона будала...
Почели су многи храбро у вечерњим сатима да се баве брзим ходањем. Решили људи да побољшају кондицију. Зашто кажем храбро? Зато што и то постане предмет оспоравања. Или се швалеришеш или си прсо што препешачиш десетак километара. Докон народ не зна да је то ефективно ходање са учинком сагоревања калорија. Али, најдража им је теорија завере да неко иде свако вече у јебачину, какав црни спорт...
Мале средине су изазов за сваког ко хоће да се бави нечим. Овде је традиција да купиш јефтину дневну штампу, седиш у кафићу и циркаш кафу сат времена. То су гузични аналитичари туђих живота. Њихов смисао живота је статика. Они се у све разумеју и без проблема прикаче свакоме некакву етикету лошег човека. Гузичари су вечити филозофи, вечите свезналице и имагинарни јунаци ( до душе само у својој глави). Гузичар никада није смео да проба нешто што воли. Гузичар зна како гузичари раде. Гузичар је вазда имао фобију од '' шта ће рећи народ ''. Због тога гузичар надокнађује свој тужни живот тако што блати туђе...
Из личног искуства знам да са чим год сам се бавио важило је правило '' шта он зна ''. Дал' свирао гитару, дал' подучавао клинце борилачким вештинама, дал' радио радијске емисије, '' ма шта он зна ''. Шташ ' ти томе, гузичар савесно ради свој посао и треба то поштовати ;)
Коментари
Постави коментар