Кроз Брајковачки рај...

Седам на бицикл, фотоапарат око врата на леђима ранац са основним потребама за боравак у природи. Отискам се низ улицу Косовских јунака и улећем у Алабанску Споменицу да би изашао у Милеве Косовац па у Карађорђеву. Као да сам се возикао кроз историјску читанку. Улице троме, негде код трафоа поцепани лидери од прошлих избора. Пролазим Гангстерову пумпу и пичим на Брајковачку правину. Тужним погледом испраћам двориште празно мог друга Мића ког више нема. Код Брајковачке школе џукац трчи замном и лаје. Прелазим мост улазим у прашњав стари пут према дрвеном мостићу. Коначно на слободној територији маште, једењих боја и тишине.



Прастара тараба још увек на бранику баште стоји. Креја пева на дрвету имитацију сокола. Врапци се ваљају у прашини док овце чупкају зелену траву без пастира. Брајковачка идила у експанзији. Мионичка река жубори, опоравила се од суше па се рибице весело јуре по њој. Жабац бућну под камен и утече ми за фотку. Улазим у шуму и остављам бицикл да одмори у хладовини. На самом уласку печурка ми пожели добродошлицу...



Уз мали узани путић издигнут неких пет метара од реке пењем се ка бајковитој шуми од злата. Пуним очима напасам се колорита док срндаћ одскакута негде иза угла. Помислим само ко има срца да убије овако дивно створење?



Успињем се кроз шумски тунел ногу пред ногу вребајући кадрове. На изласку дочека ме стари храст и брдо окупано сунцем. Имао сам утисак победника. Гледам околину са дивљењем. Зауставило се време, умрсиле се речи да опишем ову лепоту. После фоткања сео сам и препустио се околини. Пожелео сам да останем ту заувек. Растерећење у глави у души. Некако си ближи Богу и самом себи гледаш у очи. Стапаш се са тим природним складом док се тик испред мене птичица игра на грани.



Превише смо се отуђили од једноставних ствари, превише компликујемо животе удаљавајући се од природе. Да не кажем колико смо немарни. Овај део природе је за дивно чудо доста чист јер су мештани савесни људи. И ловци су педантни и не остављају за собом роваш.

Одлазим тужан из овог раја. Испраћају ме стабла машући лишћем. Овце и даље пасу док тракториста оре њиву.



Човек се замисли у природи. На шта потрошим време? На фејсбук где царује егоизам, лажни профили, лажне среће и транспарентне љубави. Бринем се о општем добру којег више нема. Уморан од политичких сагледавања ухватим себе да сам све даљи од природе, од мира. На врху брда схватио сам да су мали бедни политички локалци потпуно небитни. Мали врзинари који се врзмају око важних гузица.

Данас ми је дан протекао у напајању позитивне енергије. И брзо ћу се вратити јер природи припадам. Ловићу фуџијем најлепше кадрове и сести на пањ да попијем воде. Минимализам који је богатији од свега доноси ми срећу...