Прича о једном шеширу...

Шеширче лежи на плочнику и у њему пар динара. У хладовини седи глава на којој шеширче преко дана спава. Лежи тако шеширче беспомоћно и пита се како је дошло до тога да ради други посао од првобитног да буде на нечијој глави а сада је запослено као касица прасица једног просјака.

 

Пре три ипо деценије шеширче било је на глави сјајног студента. Их колико је било поносно што покрива тако паметну главу. Уљудно је подизано руком поздрављало даме и господу. Касније шеширче постало је још поносније јер је стајало на глави једног професора. Ма позавидео би му и шешир професора Косте Вујића. На офингеру одмара док глава предаје час ђацима. Време пролази а шеширче примећује прве седе косе. Једне ноћи преплакало је бес разочаране главе која га је заврљачила на под. Шеширче је видело да су ђаци све више бахати и дрски а то је професорску главу данима све више оптерећивало. Добро се сећа шеширче оне прашине када је глава професора покушана да се подмити. Из дана у дан та паметна глава све је мање имала саговорнике међ' колегама. Била је та глава препрека за многе дипломе које су неки схватили да је то купус у маркету. Једног дана добила је глава отказ због непримерног понашања према ђацима. Намештена афера протерала је часног профу и гурнула у катастрофу. Данима је та паметна глава тражила своја права. Свуда су јој врата била затворена као да је губав. После профе несметано су се продавале дипломе. Меди и млеко потекло је по џеповима колега.

Шеширче на сунцу се пржи док глава испод у надници малине бере. Уморна леђа сад већ стара спорим ходом враћају се у оронулу кућу. Дипломе и признања висе на зиду прекривена паучином. Профа се више и не стара да их очисти. Како је време тако заборавно пита се шеширче? Како су га сви заборавили? Тако паметну главу, такву легенду која је пленила харизмом...

Док лежи на плочнику шеширче повремено пробуди упад  кованице од пет динара. Сад већ и оронулом сакоу једва препознатљив профа дрема у хладовини степеника. Прену га тип у плавом оделу и рече: - овде нема места за тебе...

Шеширче поново зајаха главу и поче да осећа хладноћу на врелини сунца. Те вечери профа је легао а ујутру шеширче остало је на офингеру и никад више на ту главу није село... Профа је капитулирао и предао душу своју Богу. Та капитулација није профина већ народа који је пригрлио јефтин живот и пропалитете. Лаж је постала цењена работа. За шеширче нико више није чуо нити га видео. Легенда каже да га је ветар винуо тамо негде на нечију главу која обећава...