Покидана нит...

Не дотичу ми више млатикурци што болдирају статусе са верским порукама. Транспарентни верници - патриЈоте. Бучни су како би прикрили звецкање србрњака за Јудина дела. Умишљени типови који су веру у Бога преточили у соптвену корист и маску за похлепу. Не могу да се рукујем са њима јер та њихова десница је као квака јавног клозета. Њихова рука ништа не значи јер то није ни срдачно руковање нити поуздан договор. Част су давно продали мењајући мишљења за шаку новца. Не могу да истрпе немаштину па ће седети вазда на две столице док једног дана обе не омакну па ће гузицама на ледину.

Ово је време бучних патриЈота и генетски модификованих верника. Имамо и фанатичне типове који се попут Миливоја ватрогасца из Борине песме понашају у складу слепих правила. Имамо свега осим самих себе. Нико више не прича са Богом у себи. Све су то само пуке рутине и клањања. Не живимо у вери него по верским убеђењима. Не живимо по заповестима Божијим него их склањамо од очију само зато што каже да волимо. Али како да волимо кад мрзимо друге вере јер нису као наша. Нигде у Православљу не постоји мржња, нема ту ни Звездаша ни Партизановца. Нема ту ни Србина ни Хрвата. Нема ту ни Православца ни Католика. Бог не дели, људи деле, вера не дели, људи деле. Православље није похлепа - људи су похлепни. Православље није онако како се после комунизма унаказује до данашњег дана. Али све је мање простора да чујемо анђеле Православља попут Јустина Поповића, Николаја Велимировића, Серафима Саровског и многих других кротких светаца. Задња сећања су на патријарха Павла кротког старца и ходајућег молитвеника. После његове смрти ми смо се потпуно погубили и поделили. Отуђени од Бога са којим немамо ни разговор, ни интиму, постали смо проклета рутина која се прекрсти и целива икону угашених мисли.

Озлојеђени смо само због нашег отуђења од Бога. Не напајамо се више добротом коју сваки човек на планети додирује покајањем и добрим делима. Свет се претвара у мржњу због отуђења од небеског Оца.

У Цркви људи на литургији стоје као посматрачи. Јован Златоусти давно је поручио таквим верницима да му не требају посматрачи у молитви него учесници.

Кандило дими на слави, руке витлају по диму и прекрсте се док је ум на леру. Ум се везује за Бога као што канап вежеш за дрво како би се спустио низ амбис. То дрво је једини начин да сиђеш и попнеш се. Исто је то и са вером. Вежеш ум за Бога како би та духовна нит ( канап ) могла да те врати ако се изгубиш. Путовање кроз урвине живота без духовне нити која је везана умом за Бога  је сигуран пут у пакао...

Када почнемо исповести Богу чинити у самоћи пуно би боље живели. Пробајте, није страшно покушати. Маните се виртуелних статуса о вери. Више мисли усмерите Њему који је у вама...