Тама над тмином...

Распни га распни! Лете каменице док пљувачке прште из ћаплавих уста разуздане руље. Негде изнад глава уловљен је симбол мира и окреће се на ражњу за малу гозбу. Стрељачки одред вади из носа минули рад и прави куглице као своју интелектуалну својину коју ће пласирати у лице истине. Распни стоку! Удри говно! Хистерија у главама, немир у душама које су давно покидале везе са оним којег распињу.  Напаљене кобиле фркћу ужарених очију а језик им попут елипсе подиже усхићење у висине. Сад је прилика за рекламу да је стара кока вазда била добра јуха. Варничи мисао, преки суд у рату штека без икакве савести. Распни говно па да без проблема постанемо нови богови сутрашњице. Поломите руке онима што пишу од данас ми пишемо своју историју. Ископајте очи свима што виде а нама не верују. Одсеците уши и запушите их битумином свима оним што жуде за истином.  Хучи руља, крцају кости, јецају приче, ћуте правде, беж' мо одавде! Над тмином пролеће анђео гледајући покољ правде, истине, љубави и мира. Над земљом лети анђео, по земљи ходи пакао.  Био је то сан једне ноћи окупан знојем. Симболика у хорор причама. Флешбекови нечег попут доживљеног. Реинкарнација сећања.

Буђење поклони олакшање угледавши простор своје собе. Добро је, то је само био сан или боље речено ноћна мора. Шта ако је то била порука са онога света? Ма немогуће! Зар мени крпи да  Бог шаље знакове? Нисам заслужан а ни достојан. Ја сам мали комарац наспрам толиких орлова на планети да добијем Божији мејл. Гледа ме икона у полумраку собе пред зору док жмирка пламичак кандила. Суморна јесен на Враче. Козма и Дамјан, слава коју ћемо сви варовати. Присвајамо како нам се ћефне и кројимо божије слуге наспрам својих потреба. Не обликујемо себе наспрам Бога него смо се погордили па стварамо од себе мале богове. Вратили смо се идолопоклоништву. На све стране просипају мудрости које те ухвате за мисао да што даље одеш од првобитног. Гледам човек медитира и размишља о добру а добра не чини. Медитација је попут устајале воде која не тече па се усмрди. Укроћена горопад на једном месту преваспитана за наменска дејства. Да ли још увек сањам? Не знам...

Лисице се спустиле у градове, вукови завијају у тами дајући до знања да се пир спрема. Овце блеје док им лисица држи семинар о једнакости таман да поверују да вукови певају оду радости. Магарац упорно иде тамо где му шаргарепа на канапу покаже то је његов компас. Гуске гачу кличући вепру што се бања у блату. Лабуд у кавезу проглашен за ружно паче док пацови предводе чопор. Срне у збеговима, роде се не враћају више. Марљиве мраве јефтино газе пред медијима лепо их пазе. Јабука је проглашена отровном воћком и замењена текућином на којој пише здраво.  Животоњска фарма има задругу док парови врше пред камерама оплодњу. Разврат је постао модификација морала. Плиткоумовање царује у каљузи која је проглашена малим рајем. За птице певачице проглашене су крешталице а славуји певају пантомимом. Мудре сове сада су унутрашњи непријатељи док их креје имитирају на грани. Орловима су посекли крила да буду кокоши а кокошке бацају катапултом дајући им осећај летења.

'' Ако можеш да сачуваш присебну главу, када сви око тебе губе своју и окривљују те за то. Ако можеш да верујеш себи када сви у тебе сумњају и сам придодајеш њиховим сумњама. '' (Rudyard Kipling ) Стихови који пролетеше изнад тмине дадоше утеху јер бити човек уз сва понижења је уједно и благослов неба...