Такмичење у загађењу околине...

Плови реком једна мала барка, није брака већ оптичка варка. То плове пластичне флаше па нам отпад раздрагано маше. Токсини у води на слободи никог не брину. Нећемо вала спаљивати то смеће које ми трпамо по врзинама и потоцима. То је наше смеће све веће и веће и нека га ту ;)

Добро јутро депонијо. Како си ми екологијо? Кад крене од Таора вода да носи минули рад грађана који бацају шта стигну у нашу славину. Оће ме нешто рима јутрос. Попијеш чашу воде која на хлор воња обогаћена гумама од аутомобила, флашама искоришћеним, кесама што по врзинама висе, разним другим обогаћеним отпадом. Онда одеш до у варош да поцинкујеш плућа или евентуално да удахнеш колорит. А онда мало и Грчког петролкокса и ето ти јутарњег микс џокса.

Неће нас циментара да трује, баца бесно флашу у поток  сељак и псује. Сакријмо по врзинама наше смеће па ондак кампања за чисту околину креће.

Брежђе је први филтер од цементаре према вароши. Посађени четинари су некада били бели од цементне прашине, сада заиста није тако. Али шумица аветињски изгледа. Годинама је била први борац против цементне прашине. Али када прошеташ тим мученим Брежђем схватиш да су мештани га претворили у депонију. Бацају људи шта стигну. Старе ципеле, телевизоре, флаше, дезодорансе, посуђе и пелене наравно употребљене које су у разлагању изузетно токсичне. Гледао сам овај тужан призор неверујући колики је људски немар. Шумица је типичан пример индустрије и народа. И једни и други је убијају.

[caption id="attachment_18608" align="alignnone" width="4608"] Брежђе ( фото Иван С. )[/caption]



Сретао сам отпад на сваком кораку. Речица Дубница је препуна отпада. Ту је некад било рибе и то зелентрбе. Сада ту плове флаше, прегореле сијалице а у вировима спавају делови од аутомобила. Кладороба је оличење људског немара. Мука да те ухвати. Мионичка река као што сам већ писао је код прве бране еколошка катастрофа. Поплаве су донеле све што су сељани бацали у потоке. Све се то наталожило и хемија се разлаже у води која нам ту хемију доноси у славине. Кад прођеш Ражану према Каони леже депоније по врзинама. Реке у Косјерићу су прљаве што могу многи да потврде. Покушавали су риболовци да чисте али то је беспоштедна борба можда и превише узалудна...

Чим захладни први весници зиме су контејнери који диме и горе. Смрад се шири сокацима.



Косјерић нема еколошког инспектора.

Екологија у Косјерићу оживи периодично. А упорно се избегава најгора проблематика коју сам управо описао. Сада смо се усрали од страха да ће нас цементара Титан потровати. Погледи су фокусирани на Титан а то што сами себе загађујемо је потпуно неважно што је парадокс једне општине. Кунемо се у малину, шљиве и њиве и у туризам а кријемо чињеницу да смо депонија од општине. Нема разлике у опасности. Потпуно је исти проблем на земљи и у ваздуху. Имамо проблем са нама самима и са Титаном. То је она сељачка дефиниција '' реци ми врљо да ти не кажем ћоро ''...

Да је Косјерић деценијама бринуо о чистој околини и да је заиста развио свест опште културе, Титан не би могао да се башкари а и држава би се замислила да ли би дала дозволу да се овде спаљује отпад. Ко нам је крив што смо сами загадили околину? Да није ЕУ? Да није Титан? Да није Ција снајка? Да није можда Сорошева банда? Господо мештани, суграђани, ми смо криви јер нам се јебе за околину. И то је сурова истина...

Брдо Град, то прелепо место остаје полако без воде. Најезда малинара оних ликова који би да се обогате у једној сезони. Буше људи изворишта без икакве стручне констатације. Тако они и прскају малину хемијским средствима и нуде је као здраво воће. Такви малинари су потпуно исти као и Титан цементара. И једни и други тврде да је ово све здраво.

Имамо проблем звани ђубре. Сада смо у еуфорији око Титана. Када се та прича заврши нико се више неће сетити екологије у Косјерићу. Док се сада ЕПК рве са Титаном, мештани мирно колицима изручују у потоке сав свој отпад. Да не причам када су се први пут појавили контејнери у вароши колико је покрадено точкића. Па депонија код Пијучке чесме коју је прекрио коров. Па мучени Микача и његова печурка на Крстинама. Човек дао народу да седи ту и одмара а народ од тог места направио депонију. Бројни су случајеви нашег немара.

Када све анализирамо, мора човек да се запита да ли смо ми нормални?

Да ли се ми такмичимо ко ће више да загади околину? Мртва је трка између мештана општине Косјерић и индустрије...