Кровови...

Небеске сузе сакупљају сви кровови света и шаљу их низ олуке да створе потоке туге... То је нека тајна која се прећуткује, она што се зна а не сме рећи... Ти кровови упијају звездане ноћи и сливају их у тамне ћошкове да осветле пут сањарима. Ох ти кровови што покривају љубавнике у заносу својих страсти и оних што крију своје несреће и среће. Ти кровови смештени изнад четири зида чине дом који је сваки за себе посебна прича. И када падају кише они добошаре у ритмици сете или да ти отежају капке да заспиш. Кровови су чудсени а кажу да је по њима скакутао Петар Пан а Деда Мраз кришом кроз оџак доносио поклоне. Зашто су бескућници празних погледа? Немају кров који их чини чудесним бићем, немају ту бајку која се одвија под њиме.

На њима штрче антене ко перископи из дубине мора. Одмарају птице џакалице. Кровови ноћу разговарају једни са другима и ћућоре највеће мистерије света што се стварају под њима. На усијаном лименом крову мачор роштиља своје шапе кукајући док сви мисле да призива парење. Оџачар на крову оџак џара док се жена за дугме хвата. На крову електричне жице чекају ветар за прву свирку ове технолошке харфе. И птичије говно што се ваља до стреје док се други кров колеги смеје тврдећи да је то берићет...

Испод једног крова неко тихо јеца док испод другог смеха никад доста. Пуно је романа кровљених који се пишу непрестано. Имамо укоричене романе што на полицама спавају и оне укровљене што вазда живе... Чак и о крововима може да се пише драги моји јер су они заправо симболи живота који се одвија под њима... И нас двоје под једним кровом сав свет под ноге ставимо и вајамо бајке док прстима опопаваш свет љубави, маште и чежње да заивек траје...