У потрази...

Кришом у полутами собе шапуће Бебек: - Шта би дао да си на мом мјесту да те мрзе а да ти се диве . Смејем се тихо стиховима Душка Трифуновића. У себи проналазим речи, приче, вицеве, колумне, звукове и сто још неких ствари које протичу кроз мене. Чекају да их прозовем и да проведем време као да бирам опцију забаве. Гасим Дугмиће и палим Влада Дивљана који ме акустиком одведе далеко из ове сиве зоне једноумља. Пази се! Крештаво тихим тоном сикће сенка у ћошку. Мрак крије таму а тама сва у тмини а тмина у човеку... Лутам урвинама ума да пронађем оне речи које ће упалити хиљаду умова у главама. Уморан сам од трагања и тумарања. У пролазу ми рече мудрац из једне књиге да не стајем јер ако станем и сам припадам тмини. Имагинарни ја лута у својим мислима док тело на леру врши функцију одржавања. Отварам очи, престајем да сањам, буди ме чињеница да је мува од мог носа направила хелидром. Звекно сам је на мом носу и једним ударцем нокаутирао две муве, њу и мене ;) Сва срећа што нисам потегао чекић.

Кратак дан и померено време уназад. Дуга ноћ а још брже старење. Поново лутам по свом уму тражећи одговоре. Од чега би ти Стефановићу да умреш упита ме дух из лампе? Шта те боли курац мајмуне! Живиш у тој боци хиљаду година и испуњаваш три жеље свакој будали која ти га трљне... Где баш да налетим на бајке из младости у одељењу памћења прошлости? Добро вече Стефановићу, да ли си за једно путовање са капетаном Хатером? Ма пусти ме Жил Верне у пичку материну није ми ни до чега. Само да не залутам у лектиру има да одлепим ако ми се појави јебени Николетина Бурсаћ. Ју хууу! Појави се гола Памела Андерсон. Опа сине, одељење Плејбоја. Шта то радиш човече загрме Николетина Бурсаћ. Е знао сам да ове комуњаре све упропасте. Мрш' у лектиру! Где је Памела? Јебига оде са Николетином, тако ти је то кад жене воле официре. Прозуја поред мене летећи тањир управо ме гађао Деникен. Човек који је моја млада верска убеђења довео у кризу. Ал опоравио сам се и Богу хвала ја сам сад атеиста. Чујем крике и пуцње, појави се сунце ти калаисано Вук Драшковић. Иво српски сине зашто ме више не читаш? Море јеби се Вуче, да нисам прочитао '' Нож '' можда никад не бих залутао у јебену политику. Ране фазе политичких превирања почеле су књижевним ножем...  А онда ми лупи шамар Серафим Саровски и понишани на Николаја који загрме:

'' Подигни ме бар за једну главу изнад трулежног мириса овог црвињака. Да удахнем небесног тамјана и да оживим.
Подигни ме бар за једну палму високо, да се и ја могу насмејати змијама, што јуре за мојим петама.''  Молитве на језеру сам читао једног лета док је ветар хучао кроз иглице борова. Био сам у манастиру Ђелије да посетим гроб Јустинов. Мирис тамјана и речи које додирују ум везујући га за небеса. Добро је нашао сам собу сећања из периода трагања. Сад могу да се пробудим...

Отварам очи а напољу магла. Уместо птица певају зуби што шкргућу на мене. Додирују ме хладне руке тмине и покушавају да ме убаце у своја уста бездана. Добро дошао у стварност Иване. Смеје ми се лице које знам од рођења мада се нисмо одмах упознали све док нисмо пронашли огледало. Завијају чопори на овце, у рукама држим штап да их браним а овце се буне хоће у чопор јер им је лисица рекла да је тамо пуно боље...