Презирем деведесете...

Деведесете презирем млади човече који величаш '' јунаке '' направљене за потребе рата. Нема јунака дечаче, нема ту ничег за понос. Само лешеви и барјаци црни што се њихаше на ветру. Не видим ту никакав смисао да људи који су живели толико заједно почну једне друге клати и сатирати. Који је успех Срба, Хрвата и Босанаца деведесетих? Да ли је то што су свима њима мајке кукале и сахрањивале мужеве и децу? Да ли је једини успех ко је више лешева стрпао под земљу? Нема ту никаквог смисла млади дечаче, само смрад запаљених кућа, ужасних призора мртвих људи  са оним празним погледом у небо. Ако ти кажу да смо победили лажу те, нико није победио осим ових који и данас дању манипулишу  из фотеља народом. Ми смо губитници драги дечаче што шириш три прста и болдираш масним словима да си србенда. Исто то ради твој вршњак из Хрватске само што болдира и наглашава усташе. Сви то ви опет радите али сада виртуелно. И ко побеђује? Нико! Ваша енергија се траћи на мржњи уместо да заједно стварате бољи свет.

Да ли је вредело питају вас лешеви из земље? Питају вас и она деца са Кошара и других места где се беспоштедно гинуло. Качите њихове слике по фејсбуку називајући их јунацима. Нема ту јунака децо, то су мученици који су се борили за изгубљени рат политичких скотова. Где је Косово? Нема га више... Предато је једним потписом са мало потрошеног мастила. Толико је вредела сва она проливена крв и потоци суза уплаканих мајки једних и других. А деведесете су могле да буду сасвим мирне. Могли смо да се разиђемо ко људи али нисмо. Није рат покренула ЦИЈА него пар наложених волова који су били вазда наложени. Могли смо те волове наше и њихове да изударамо моткама и стрпамо у затворе али нисмо, једноставно смо се усрали и кренули за њима...

Деведесете презирем! У флешбековима појаве се призори просутих црева и усмрделих лешева које муве спопадају. А кућа кад гори као да кука и плаче. Рафали тутње, лелек на све стране. И једни и други, и трећи кукају за погинулима. На све стране црни барјаци вијају на крововима кућа. И неко је победио у том рату? Заправо ми бивши Југословени смо највећи идиоти на свету. Нестајемо полако, млади људи беже по белом свету а ми се и даље јебавамо ко је већи и ко је победио. Изгубили смо сви само то нећемо да признамо...

Зато не могу да величам ни једног јунака деведесетих јер их нема нигде. Превише су пси рата стварали ову причу. Колико само имате још телевизора отетих од убијених, да не причамо о белој техници. Све је то изношене преко лешева да би се пси рата овајдили као продавци. Отимали и једни и други и трећи.  И ко је ту победник? Нико...

Презирем деведесете  а вратиле су се поново у ове крајеве. Поново се делимо, поново нас јашу краваташи и бивши пси рата којима је изгледа нестало отете робе па је ред са обнове залихе...